Pokrivanje lica žene - obavezno ili ne ?

Svaki Poslanik je svoj poziv započinjao pozivom u tewhid.Kao što je Uzvišeni rekao o Hudovom narodu kada im je rekao: "Obožavajte Allaha.Vi drugog boga osim Njega nemate." (Al-A’raf,65)

Kada je Allahov poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, slao Muaza u Jemen, rekao mu je : "Ti ćeš, uistinu, doći narodu od ehli-kitabija, pa neka prvo čemu ćeš ih pozvati bude svjedočenje da nema boga osim Allaha - u drugom predanju stoji: "...da iskažu Allahovu Jednoću.“

Poziv koji je bio na našim prostorima ogledao se u primjeni vanjštinskih znakova islama poput brade,pantalona,nikaba i sl.Na toj osnovi su se gradila prijateljstva i ta pitanja su se potencirala.Tako da imamo ljude kojima se dopada njihov odraz u ogledalu a koji nisu naučili i shvatili Allahovo pravo kod njih a to je da se samo On obožava i da mu se ne čini širk te da se prijateljuje i voli na toj osnovi.Dakle, daje se prednost vanjštini a ne suštini kao što je Ibnul Qajjim lijepo izrekao u Nunijji:

"A čudno je i to što su novotari onima govorili,
koji su sa predajama i Kur'anom dolazili,
„vi ste tako haridžijama slični“ a oni su,
pojavnog se uhvatili a suštinu su zanemarili."

To je išlo do te mjere da su se sestre koje ne nose nikab smatrale griješnicama a njihovi muževi fasicima tako da su mnogi prihvatali taj propis radi ljudi a ne radi Allaha, kako bi bili poštovani a ne omalovažavani i potcijenjivani.Heh,obzirom da nisam oženjen a i da me nešto posebno ne zanima mišljenje ljudi o meni mogu nepristrasno gledati na pitanje nikaba,da ili ne,obavezno ili pohvalno i ovo nije s ciljem razjašnjenja mes’ele nego da se malo pogleda i druga strana.Pa da krenemo...


قال القاضي عياض :
" قال العلماء: لا يجب على المرأة أن تستر وجهها في طريقها،وإنما ذلك سنة مستحبة لها، ويجب على الرجل غض البصر في جميع الأحوال".

• Rekao je Kadi 'Ijad: “ Rekli su učenjaci: „Nije obaveza ženi da pokriva lice na ulici, zaista je to za nju pohvalni sunnet, a muškarcima je obaveza da obaraju pogled u svim situacijama.”


• Rekao je Ibn Kudame El-Makdisi El-Hanbeli: „Potreba zahtijeva otkrivanje lica prilikom prodaje i kupovine, i ruku radi uzimanja i davanja.”

قال ابن ابي شيبة :حدثنا زياد بن الربيع عن صالح الدهان عن جابر بن زيد عن ابن عباس : * ( ولا يبدين زينتهن ) * قال : الكف ورقعة الوجه .
• Rekao je Ibn Ebi Šejbe, rahimehullah u svom Musannefu: „ Pričao nam Zijad ibn Er-Rebia da je on prenio od Saliha Ed-Dehhana a on od Džabira ibn Zejda a on od Ibn Abbasa r.a. da je za ajet (“i neka ne pokazuju ukrase svoje osim ono što je spoljašnje”) rekao: „Šaka i lice“. Svi u lancu ove predaje su pouzdani. Zijada ibn Er-Rebia su Ibn Adijj i Ebu Dawud ocijenili vjerodostojnim. Za Saliha Ed-Dehhana Jahja ibn Mein kaze da je pouzdan, takođe ga i Ibn Hibban spominje među povjerljivim. Džabir ibn Zejd je od poznatih i povjerljivih tabi’ina, koji su poznati po prenošenju od Ibn Abbasa i od njega prenose i dvojica šejhova ( Buhari i Muslim). Za njega je Ibn Abbas rekao da je od učenjaka u Allahovoj knjizi. Da se ovim ajetom aludira na lice i ruke prenesene su i druge predaje od Ibn Abbasa r.a., ali sa slabim lancem prenosilaca. Ashabi od kojih se još mimo Ibn Abbasa prenosi da se time misli na lice i ruke su: Aiša, Enes i Ibn 'Umer radijallahu'anhum edžme'in.

قال ابن القطان :
" وقد قدمنا أنه جائز للمرأة إبداء وجهها وكفيها، فالنظر إلى ذلك جائز، لكن بشرط أن لا يخاف الفتنة، وأن لا يقصد اللذة، وأما إذا قصد اللذة، فلا نزاع في التحريم".
• Rekao je Ibn El-Kattan: „Već smo spomenuli da je dozvoljeno ženi da pokaže svoje lice i ruke, i pogled u to je dozvoljen pod uvjetom da ne postoji bojazan od iskušenja i da ne namjerava time naslađivanje a ako time želi da se naslađuje, nema nikakva spora da je haram.”

قال ابن مفلح الحنبلي :
" قولنا وقول جماعة من الشافعية وغيرهم: إن النظر إلى الأجنبية من غير شهوة ولا خلوة، فلا ينبغي الإنكار عليهن إذا كشفن عن وجوههن في الطريق" .

• Rekao je Ibn Muflih: „Govor nas (hanbelija) i govor Šafija i drugih je da je dozvoljen pogled u strankinju bez strasti i bez osamljivanja i ne treba im se prigovarati ako otkriju svoja lica na ulici.” Rekao je Ibn El-Kajjim da pod nebeskim svodom nema niko učeniji u mezhebu imama Ahmeda od Ibn Mufliha.

قال الشوكاني:
" والحاصل: أن المرأة تبدي من مواضع الزينة ما تدعو الحاجة إليه الحاجة عند مزاولة الأشياء والبيع والشراء والشهادة، فيكون ذلك مستثنى من عموم النهي عن إبداء مواضع الزينة وهذا على ما يدل على أن الوجه والكفين مما يستثنى"
• Rekao je Imam Ševkani: „Žena otkriva one ukrasne dijelove koje zahtijeva potreba; potreba za obavljanjem nekih radnji kao što su prodaja, kupovina i svjedočenje, pa su time izuzeti iz općenitosti zabrane o pokazivanju ukrasnih djelova i ovo upućuje na to da su lice i ruke od onoga što je izuzeto.“

قال الشيخ علاءالدين المرداوي الحنبلي:
" الصحيح من المذهب أن الوجه ليس من العورة".
• Rekao je šejh Alauddin El-Merdavi El-Hanbeli: „Ispravno je u mezhebu (imama Ahmeda) da lice nije avret.”

قال أبو جعفر الطحاوي :
" أبيح للناس أن ينظروا إلى ما ليس بمحرم عليهم من النساء، إلى وجوههن وأكفهن، وحرم ذلك من أزواج النبي صلى الله عليه وسلم، وهو قول أبي حنيفة وأبي يوسف ومحمد" .

• Rekao je Tahavija: „Dozvoljeno je ljudima da gledaju u ono što im nije zabranjeno kod žena, njihova lica i ruke, a to im je zabranjeno prema Poslanikovim ženama i to je govor Ebu Hanife, Ebu Jusufa i Muhammeda.”

قال الزمخشري :
" لا بأس بإبداء ما كان ظاهراً منها، كالخاتم والكحل والخضاب" .

• Rekao je Zamahšeri: „Nema smetnje u pokazivanju onoga što je spoljašnje kod nje, kao što su prsten, surma i kna ( koja se stavlja na ruke).”

قال البغوي في شرح السنة :
" ولا يجوز للرجل أن ينظر إلى شيء منها إلا الوجه والكفين، إلا عند خوف الفتنة" .

• Rekao je El-Begavi: „ I nije dozvoljeno čovjeku da gleda u išta kod nje (žene strankinje) izuzev lica i ruku ako se ne boji iskušenja. ”

قال ابن القدامة المقدسي في المغني: قال مالك‏,‏ والأوزاعي والشافعي‏:‏ جميع المرأة عورة إلا وجهها وكفيها وما سوى ذلك يجب ستره في الصلاة لأن ابن عباس قال في قوله تعالى‏:‏ ‏{‏ولا يبدين زينتهن إلا ما ظهر منها‏}‏ قال‏:‏ الوجه والكفين ولأن النبي - صلى الله عليه وسلم- ‏(‏نهى المحرمة عن لبس القفازين والنقاب‏)‏ ولو كان الوجه والكفان عورة لما حرم سترهما‏,‏ ولأن الحاجة تدعو إلى كشف الوجه للبيع والشراء والكفين للأخذ والإعطاء.
• U Mugniji stoji: „Rekli su Malik, Evzaija i Šafija: „Žena je sva avret osim njenog lica i ruku, a ono što je mimo toga obaveza je pokriti u namazu jer je Ibn Abbas r.a. rekao o riječima Uzvišenog ( “i neka ne pokazuju ukrase svoje osim onoga što je ionako spoljašnje”) da su to lice i šake i zbog toga što je Vjerovjesnik zabranio ženi u ihramu da oblači rukavice i nikab, a da su lice i šake avret ne bi zabranio da se pokriju a i potreba zahtijeva otkrivanje lica prilikom prodaje i kupovine, i ruku radi uzimanja i davanja.”

قال ابن رسلان من شرح " سنن الترمذي" :
يجوز نظر الأجنبية عند أمن الفتنة" .

• Rekao je Ibn Rislan: „Dozvoljeno je gledati u strankinju ako se sigurno od fitne.”

قال مالك بن أنس :
" لا بأس أن تأكل المرأة مع غير ذي محرم "
وقال: وقد تأكل المرأة مع زوجها ومع غيره ممن يؤاكله".
• Rekao je imam Malik: „Nema smetnje da žena jede sa nekim ko joj nije mahrem.“ I rekao je: „Žena jede sa svojim mužem i sa drugima koji jedu sa njim.“

قال ابن عبد البر :
" وجائز أن ينظر إلى يديها ووجهها كل من نظر إليها لغير ريبة ولا مكروه…".

• Rekao je Ibn Abdilberr : „ Dozvoljeno je da gleda u njene ruke i lice svakome ko gleda u nju, bez ikakve bojazni ili pokuđenosti.”

قال الطبري: وأولـى الأقوال فـي ذلك بـالصواب: قول من قال: عُنِـي بذلك الوجهُ والكفـان, يدخـل فـي ذلك إذا كان كذلك: الكحل, والـخاتـم, والسّوار, والـخِضاب.
وإنـما قلنا ذلك أولـى الأقوال فـي ذلك بـالتأويـل, لإجماع الـجميع علـى أن علـى كلّ مصلّ أن يستر عورته فـي صلاته, وأن الـمرأة أن تكشف وجهها وكفـيها فـي صلاتها, وأن علـيها أن تستر ما عدا ذلك من بدنها إلا ما رُوي عن النبـيّ صلى الله عليه وسلم أنه أبـاح لها أن تبديَه من ذراعها إلـى قدر النصف. فإذ كان ذلك من جميعهم إجماعا, كان معلوما بذلك أن لها أن تبدي من بدنها ما لـم يكن عورة كما ذلك للرجال لأن ما لـم يكن عورة فغير حرام إظهاره. وإذا كان لها إظهار ذلك, كان معلوما أنه مـما استثناه الله تعالـى ذكره بقوله: إلاّ ما ظَهَرَ مِنْها, لأن كل ذلك ظاهر منها.
• Rekao je Ibn Džerir et-Taberi u komentaru riječi Uzvišenog “ izuzev onoga što je spoljašnje “: “Najpreče je da bude ispravan govor onih koji kažu da se time aludira na lice i šake, takođe u to ulazi surma, prsten, narukvica i kna. Rekli smo da je to preči govor s objašnjenjem, jer konsenzus je na tome da je svaki klanjač obavezan da pokrije avret u namazu, a žena otkriva svoje lice i ruke u namazu, a mimo toga dužna je da od svog tijela pokrije sve osim onoga što se prenosi od Vjerovjesnika ,sallallahu alejhi we sellem, da je dozvoljeno da joj se otkrije do pola podlaktice. Pa ako je konsenzus svih na tome, onda je razumljivo da može da pokaže od svog tijela ono što nije avret takođe i pred muškarcima, jer ono što nije avret nije haram da se pokaže, a ako joj je dozvoljeno da to pokaže, onda je nesumnjivo to ono što je izuzeo Allah, Uzvišen neka je Njegov spomen, kada je rekao: “osim onoga što je spoljašnje kod nje”, jer je sve to kod nje spoljašnje.”

قال ابن ابي شيبة في مصنفه: حدثنا شبابة بن سوار قال نا هشام بن الغاز قال نا نافع قال ابن عمر : الزينة الظاهرة : الوجه والكفان .

• Rekao je Ibn Ebi Šejbe rahimehullah: “Obavjestio nas je Šebabe bin Sevvar, da je njih obavjestio Hišam bin el-Gaz, koji je rekao da je njih obavjestio Nafi'a, da je Abdullah bin 'Umer, radijjalahu anhu, rekao: “Spoljašnji ukrasi su lice i šake.” Sebabu bin Sevvara je Ibn Hadžer ocjenio vjerodostojnim, Zehebi ga spominje među hafizima koji su prenosili hadise, a Ibn Hibban ga smatra osrednjim u hadisu.Hišama bin el-Gaza su Ibn Hadžer i Zehebi ocijenili vjerodostojnim, Zehebi kaže da je istinoljubiv i pobožan.Na ovu temu je preneseno mnogo predaja od ashaba i tabi’ina, koje uz ove vjerodostojne predaje bez sumnje jačaju jedna drugu.

• Od Fadla bin Abbasa r.a., se prenosi da je žena iz Has’ama tražila fetvu od Allahovog Poslanika, sallallahu alejhi we sellem, na oprosnom hadždžu na dan klanja kurbana, dok je on jahao iza Allahovog Poslanika a bio ja lijep čovjek, te je Fadl uzeo da gleda u nju a i ona u njega, a bila je lijepa žena, pa je Allahov Poslanik uzeo Fadla za vilicu i okrenuo njegovo lice na stranu. U drugom rivajetu spominje kako mu je Poslanik tri puta okretao glavu od nje, a on nije prestajao. Takođe se prenosi da je Ibn Abbas nakon toga rekao: “O Allahov Poslaniče, zašto si okrenuo lice svoga amidžića? Na to mu Poslanik reče: “Vidio sam momka i djevojku, pa nisam htio da ih prepustim šejtanu.” Ovaj događaj bilježe Buharija, Muslim, Tirmizi i Dija sa nešto različitim verzijama.
Da je lice avret Poslanik , sallallahu alejhi we sellem, bi joj naredio da ga pokrije zbog prisutnosti ljudi, a da joj je lice bilo pokriveno, Ibn Abbas ne bi znao da li je lijepa ili ružna.

Ako bi neko rekao: Možda je taj događaj bio prije naredbe o pokrivanju! Reći ćemo mu: Taj događaj se desio na Oprosnom hadždžu desete godine po hidžri, kako je preneseno u vjerodostojnim predajama, a pokrivanje žena je propisano treće, pete ili šeste godine po hidžri.

Ako bi rekao: Možda je ta žena bila u ihramu! Reći ćemo mu: Nije bila u ihramu, jer je takođe vjerodostojno preneseno da se to desilo na dan klanja kurbana, kada se hadžije oslobađaju ihrama.

A ako bi rekao: Možda je bila robinja! Reći cemo mu: Takođe je vjerodostojno preneseno da je ta žena došla da pita Allahovog Poslanika, sallallahu alejhi ve sellem, da li može da obavi hadždž za svog starog i iznemoglog oca koji ne može da se održava na jahalici, iz čega se jasno vidi da nije bila robinja.

Rekao je Ibn Bettal: “U hadisu je dokaz za obaranje pogleda ukoliko se boji iskušenja, a iz toga se zaključuje da nije zabranjeno ukoliko se sigurno od fitne.”

عن أنس بن مالك رضي الله عنه قال كن إماء عمر رضى الله تعالى عنه يخدمننا كاشفات عن شعورهن تضرب ثديهن قال الشيخ والآثار عن عمر بن الخطاب رضى الله تعالى عنه في ذلك صحيحة وإنها تدل على أن رأسها ورقبتها وما يظهر منها في حال المحنة ليس بعورة.

Prenosi se da je Omer, radijallahu anhu, udario robinju od Enesove porodice kada ju je vidio pokrivene glave i rekao joj: Otkrij svoju glavu i ne oponašaj slobodne žene.

Rekao je Ebu Kilabe: Omer ibn el-Hattab ne bi puštao robinju da se pokriva za vrijeme svog hilafeta i govorio bi: Pokrivanje je za slobodne žene.

Bilježi Bejheki predaju od Enesa bin Malika da je rekao: “Robinje ‘Umera su nas služile otkrivenih kosa koje su im padale na grudi.” Rekao je Bejheki: Predaje od ‘Umera bin el-Hattaba koje govore na ovu temu su vjerodostojne i ukazuju na to da njena glava (robinje), vrat i ono što se pokazuje od nje u stanju iskušenja nije avret.”

HEZEKIJEL - EZEKIEL

Nama je poznat po citatu Ezekiel 25:17:
'The path of the righteous man is beset on all sides with the iniquities of the selfish and the tyranny of evil men. Blessed is he who in the name of charity and good will shepherds the weak through the valley of darkness, for he is truly his brother's keeper and the finder of lost children. And I will strike down upon those with great vengeance and with furious anger those who attempt to poison and destroy my brothers. And you will know that my name is the Lord when I lay my vengeance upon thee.'
U prijevodu:
„Put pravedna čovjeka sa svih strana napada nepravda sebičnih i tirana. Blagoslovljen bio onaj koji u ime milosrđa i dobrote nemoćne vodi kroz doline mračne. Jer on je čuvar brata svoga i nalaznik djece izgubljene. Tako ću se strašno osvetiti kaznama jarosnim onima što braću moju otrovati i uništiti pokušaju. I kad im se osvetim, znat će da sam ja Jahve!“ (hebr. Jahve – Onaj koji sve oživljava; المحيى - Al-Muhyi – Onaj koji oživljava je jedno od 99 Allahovih imena koje se spominje u surama 7:158, 15:23, 30:50, 57:2.

يُحْيِي وَيُمِيتُ “On život i smrt daje” (57:2.)

Uzvišeni Allah kaže:

أَلَمْ تَرَ إِلَى الَّذِينَ خَرَجُوا مِنْ دِيَارِهِمْ وَهُمْ أُلُوفٌ حَذَرَ الْمَوْتِ فَقَالَ لَهُمُ اللَّهُ مُوتُوا ثُمَّ أَحْيَاهُمْ ۚ إِنَّ اللَّهَ لَذُو فَضْلٍ عَلَى النَّاسِ وَلَٰكِنَّ أَكْثَرَ النَّاسِ لَا يَشْكُرُونَ
Zar nisi čuo o onima koji su iz straha od smrti, iz zemlje svoje pobjegli - a bijaše ih na hiljade. Allah im je rekao: "Pomrite!", a poslije ih je oživio. Allah je, zaista dobar prema ljudima, ali većina ljudi ne zahvaljuje! (El-Bekare, 243.)


Muhammed ibn Ishak prenosi od Wehba ibn Munebbiha, da je Kalib ibn Jofna, kada je nakon Jošu'a umirao, za svog nasljednika među Izraelćanima odredio Hezekijela ibn Buzija ibn el-Adžuza, a to je, kako je do nas doprlo, onaj što je činio dovu ljudima koje Allah spominje u Kur'anu.

“Zar nisi čuo o onima koji su iz straha od smrti, iz zemlje svoje pobjegli - a bijaše ih na hiljade.“"

Ibn Ishak kaže: "Pobjegli su od kuge i sklonili se na jednoj uzvišici gdje im je Allah naredio da pomru, pa su svi do jednog pomrli. Životinje nisu prilazile njihovim tijelima. Nakon dugo vremena pored njih je naišao Hezekijel alejhi selam, zastao i zamislio se nad njima. Iznenada je čuo glas: "Bi li volio da vidiš kako ih Allah oživljava?" Odgovorio je da bi, pa mu je naređeno da pozove kosti da se oblože mesom i da se živci međusobno spoje. To je po Allahovom naređenju i uradio, pa su se ljudi uspravili, svi složno izgovarajući tekbir.

Esbat prenosi od Es-Sudejja, on od Ebu Malika, on od Ebu Saliha, on od Ibn Abbasa, a Murre od ibn Mes'uda i od još nekih ashaba, da su u pogledu riječi Uzvišenog:

Zar nisi čuo o onima koji su iz straha od smrti, iz zemlje svoje pobjegli - a bijaše ih na hiljade.

Allah im je rekao: 'Pomrite!", a poslije ih je oživio rekli: "Jedno naselje prema Wasiti, po imenu Dawwurdan, zadesila je kuga, pa je većina njegovog stanovništva pobjegla i nastanila se van grada. Većina onih koji su ostali u naselju su pomrli, a ostali su ostali živi, tako da ih sve ukupno nije puno pomrlo. Kada je kuga prošla, u naselje su se vratili oni koji su bili pobjegli, pa su im oni koji su bili ostali, rekli: "Ovi su bili odlučniji od nas! Da smo i mi postupili kao oni, svi bismo preživjeli. Zato ćemo, ako se kuga ponovo pojavi, i mi izaći s njima!" Kada se ona ponovo pojavila, svi su pobjegli, a bilo ih je trideset i nekoliko hiljada i nastanili se u jednoj prostranoj dolini. Jedan melek s vrha, a drugi sa dna doline povikase: "Pomrite!", pa su pomrli i tijela su im tu ostala sve dok pored njih nije naišao vjero vjesnik po imenu Hezekijel, koji je, kad ih je ugledao, zastao i zamislio se nad njima, skupljajući usne i savijajući prste. Allah mu je u tom momentu objavio: "Bi li da ti pokažem kako ih oživljavam?" "Bih", odgovorio je.

Zapravo, on je upravo bio razmišljao kako je Allah moćan nad njima. Zatim mu je rečeno: "Pozovi ih!", pa je povikao: "O kosti, Allah vam naređuje da se sastavite." Na to su se kosti počele sastavljati dok nije došla svaka na svoje mjesto i formirale kosture. Zatim mu Allah naredi da poviče: "O kosti, Allah vam naređuje da se obložite mesom." Na to su se one zaodjele u meso i odjeću u kojoj su pomrli, a po tijelima je kružila krv. Zatim mu je ponovo rečeno da ih zovne, pa ih je pozvao: "O tijela, Allah vam naređuje da ustanete!", pa su se uspravila." (Bilježi et-Taberi u svom Tarihu 1/448/Mearif)

Esbat kaže: "Mensur prenosi od Mudžahida da su tijela kada su oživljena, rekla: - Slava i hvala pripada samo Tebi, Gospodaru. Nema boga osim Tebe! Zatim su se proživljeni vratili svojim sunarodnjacima svjesni da su bili umrli. Na licima im je bila mrtvačka boja. Svaka odjeća koju bi obukli, brzo bi se habala. Tako je bilo sve dok nisu pomrli, kada im je za to došao određeni rok."

Od Ibn Abbasa se u jednoj predaji prenosi da ih je bilo četiri, a u drugoj osam hiljada. Od Ebu Saliha se prenosi da ih je bilo devet hiljada, dok se u trećoj predaji od Ibn Abbasa kaže da ih je bilo četrdeset hiljada.

Od Se'ida ibn Abdulaziza se prenosi da su oni bili stanovnici Ezreata.

Ibn Džurejdž navodi da je Ata' rekao: "Ovo je samo jasan primjer." Tj. jasan primjer iz koga se izvodi da'se od sudbine ne može pobjeći. Međutim, stav većine učenjaka je da se ovo ipak desilo stoje i ispravnije.

Buharija, Muslim i Imami Ahmed navode od Ez-Zuhrije, on od Abdulhamida ibn Abdurrahmana ibn Zejda ibn el-Hattaba, on od Abdullaha ibn el-Harisa ibn Newfela, a on od Abdullaha ibn Abbasa, daje Omer ibn el-Hattab jednom krenuo prema Šamu, pa kada je došao do Serga, sreo se sa emirima (komandantima) vojske, Ebu Ubejdetom ibn el-Džerrahom i njegovim drugovima, pa su ga obavijestili da se kuga pojavila u Šamu.

Zatim se citira njegov razgovor sa muhadžirima i ensarijama i njihovo neslaganje o kugi. Zatimje Omeru prišao Abdurrahman ibn Awf, koji je zauzet nekim poslom zakasnio, pa mu rekao: "I ja o tome nešto znam. Čuo sam Allahovog Poslanika da je rekao: - Ako se (kuga) pojavi u vašem mjestu, nemojte ga, ako ste se u njemu zatekli, napuštati i bježati, a ako čujete da se u drugom mjestu pojavila, nemojte tamo ići" Omer se tada zahvalio Allahu i otišao.

Imam Ahmed navodi: "Hadždžadž i Jezid el-Mufti su nam pričali, da su čuli od Ibn Ebi Zi'ba, on od Ez-Zuhrije, on od Salima, a on od Abdullaha ibn Amira ibn Rebi'a, da je Abdurrahman ibn Awf ispričao Omeru, dok je bio u Šamu, da je Poslanik sallallahu alejhi ve sellem rekao:

"Ovom bolešću su već kažnjavani narodi prije vas. Zato kada čujete da se pojavila u nekom mjestu, ne idite u njega, a ako čujete da se pojavila u mjestu u kome ste vi, nemojte iz njega izlaziti i bježati." On zatim kaže: "Na to se Omer vratio iz Sama." Hadis sličan ovom navode i Buharija i Muslim od Malika, a on od Ez-Zuhrije.

Ibn Ishak kaže: "Ne zna se koliko je Hezekijel živio među Izraelćanimi Kada je Hezekijel umro, Izraelcani su zaboravili na zavjet dat Allahu, pa su počeli činiti velike grijehe, između ostalog i obožavati kipove. Jedan od kipova, kojeg su obožavali, bio je kip "Bal". Zatim im je Allah poslao Ilijasi ibn Jasina ibn Fenhasa ibn el-Ajzara ibn Haruna ibn 'Imrana.

Muhammed ibn Ishak navodi da je čuo, da je Wehb ibn Munebbih rekac "Zatim im je, nakon Ilijasa, poslan bio El-Jese' ibn Uhtub."

O razumu i rahatluku - Ibn Hazm el-Endelusi

To znači ne voditi brigu o govoru ljudi nego se posvetiti Allahovom džellešanuhu govoru. U tome je sva razumnost i sav rahatluk.

Ko misli da se može spasiti od napada drugih ljudi i njihovog korenja — lud je. A ko usmjeri, svoj pogled i uvježba svoj duh da traži smiraj u dostizanju istine, pa iako mu u početku to bude pričinjavalo bol, njegova radost zbog tog njihovog korenja biće veća i jača nego da ga hvale. Jer on zna da njihovo hvaljenje, i ako bude umjesno, kada dopre do njega čini ga umišljenim i tako poništi njegove vrline. A ako to hvaljenje ne bude zaslužio i on se opet bude tome veselio, onda se on zadovoljava i raduje laži, što je velika mana.


Što se pak tiče njegova korenja od strane drugih, pa ako ono bude bilo umjesno i dopre do njega, možda da to bude razlogom da se počne kloniti onoga za što ga se kori, što je velika sreća koju može ne priželjkivati samo onaj koji je manjkav. A ako pak to njihovo korenje ne bude bilo s razlogom, ali se on strpi, onda će, uz blagost i otrpljenje, imati dodatnu vrlinu, a biće i na još većem dobitku jer ubire dobra koja proističu iz toga što ga se kori bespravno. Za ta dobra će imati nagradu na Dan konačnog obračuna, kada mu to bude najpotrebnije bilo, pogotovo jer se nije za to trudio niti opterećivao svoju dušu. Ovo je velika sreća koju samo lud može ne željeti.


Međutim, ako do njega ne bude dopiraio to što ga drugi hvale, onda je isto za njega govorili oni ili šutjeli. Ali nije tako kada je riječ o korenju, jer on je na dobitku u tom slučaju bez obzira da li njihovo korenje dopiralo do njega ili ne. Da Allahov Poslanik, sallallahu alejhi ve selleme, nije rekao za lijepu pohvalu: „To je brza radost vjerniku", trebalo bi da razumni više teži da bude neopravdano karan nego da bude opravdano hvaljen. Ali spomenuta Poslanikova izreka kaže da radost treba da bude zbog istine, a ne zbog neistine i zato je potrebno radovati se onome zbog čega se hvali, a nikako zbog samog čina hvaljenja. Vrline, mane, pokornosti i griješenje svaka duša ili odbija ili se prijatno osjeća u družbi sa njima. Sretan je onaj čija duša osjeća radost u druženju s vrlinama i pokornostima izbjegavajući niskosti i griješenja. Nesretan je pak onaj čija duša se naslađuje u druženju s manama i grijesima udaljavajući se od vrlina i pokornosti.

A u svemu ovom se ogleda samo Allahovo džellešanuhu djelo i čuvanje. Onaj koji traži onaj svijet sličan je melekima, dok je onaj koji traži zlo sličan šejtanima. Onaj koji traži slavu i vlast sličan je zvjerima, dok je onaj koji traži užitke sličan životinjama. Onaj koji traga za bogatstvom radi samog bogatstva, a ne da bi ga trošio u naređene i dobrotvorne hajrate pao je vrlo nisko tako da ga se ni sa hajvanom ne može usporediti. On je prije sličan larvama u špiljama na nepristupačnim mjestima od kojih nijedna životinja nema koristi. Razumni se nikada ne veseli svojstvu u kojem ga nadmašuje neka zvijer ili druga životinja ili ono što nema dušu. Jer on se raduje samo prestižu u vrlini kojom ga je Allah džellešanuhu učinio različitim od zvijeri, drugih životinja i stvari, to jest podario mu razumnost po kojoj se on pridružuje melekima.

Onaj koji se raduje svojoj hrabrosti koju ne troši u ono što je Allah odredio trebalo bi da zna da je tigar neustrašiviji od njega i da su lav, vuk i slon hrabriji od njega. Onaj koji se raduje vlastitoj tjelesnoj snazi neka zna da su mazga, vo i slon po tjelesnoj snazi jači od njega. Onaj koji se raduje svojoj sposobnosti da nosi teške tovare neka zna da je u tome magarac sposobniji od njega. Onaj koji se raduje vlastitoj brzini neka zna da su pas i zec brži od njega. Onaj koji se raduje ljepoti svoga glasa trebalo bi da zna da ima dosta ptica koje imaju ljepši glas od njegova te da su zvuci frule umiljatiji i razdraganiji od njegova glasa. Pa čemu onda taj ponos i ta radost zbog nečega u čemu ga nadmašuju druge životinje.

Ali onaj čija je razboritost jaka, znanje veliko i djelo dobro, neka se tome raduje! Jer u tome ga nadmašuju samo meleki i najbolji od ljudi. Allahove džellešanuhu riječi: „A onome koji je pred dostojanstvom Gospodara svoga strepio i dušu svoju od prohtjeva uzdržao, Džennet će boravište biti sigurno" sadrže u sebi sve vrline. Jer ukrotiti strast za kojom duša teži znači odbiti je od njezine srdite i strastvene prirode koje obje spadaju pod strast. Stoga je potrebno upotrijebiti dušu tako da izražava ono što ona jest, a po čemu se razlikuje čovjek od ostalih životinja, insekata i zvijeri.

Riječi Allahova Poslanika, sallallahu alejhi ve selleme, upućene kao odgovor onome koji ga je pitao za savjet: „Ne srdi se!", kao i njegov izričit zahtjev da se drugome želi ono što se želi samome sebi, sadrže također sve vrline. Jer njegova zabrana da se čovjek srdi znači u stvari: uskratiti duši koja posjeduje sposobnost srdžbe tu njezinu strast, dok njegov zahtjev da se želi drugome ono što se želi sebi znači u stvari: ukrotiti u duši njezin strastveni nagon, s jedne strane, i učvrstiti u njoj pravičnost koja jest osnovna svrha anorganske duše.

Nastaviće se ...

Mudre izreke i savjeti - Ibn Hazm el-Endelusi

"Čovjek je, zaista, Gospodaru svome nezahvalan" [100:6]

Uzvišeni Allah kaže:

إِنَّ الْإِنْسَانَ لِرَبِّهِ لَكَنُودٌ

Čovjek je, zaista, Gospodaru svome nezahvalan. (Al-Adiyat, 6)

Ibn Abbas,Mudžahid i Katade kažu: To je nevjernik i poricatelj Allahovih blagodati.”

El-Hasen kaže: “To je onaj koji broji nedaće a zaboravlja blagodati.”

Ebu Ubejde kaže: "Kod njega je malo dobra.”

Arapi kažu el-kenud za zemlju bez biljaka ili za zemlju iz koje ne nikne ništa korisno.

Ibn Abbas,radijjallahu anhu, kaže: “El-Kenud je čovjek kojeg jedan loš postupak prema njemu učinio da zaboravi mnoštvo dobrih postupaka”.

Uzvišeni Allah je čovjeka obasuo mnogobrojnim blagodatima što naglašava i kur'anski ajet:

اللَّهُ الَّذِي خَلَقَ السَّمَاوَاتِ وَالْأَرْضَ وَأَنْزَلَ مِنَ السَّمَاءِ مَاءً فَأَخْرَجَ بِهِ مِنَ الثَّمَرَاتِ رِزْقًا لَكُمْ ۖ وَسَخَّرَ لَكُمُ الْفُلْكَ لِتَجْرِيَ فِي الْبَحْرِ بِأَمْرِهِ ۖ وَسَخَّرَ لَكُمُ الْأَنْهَارَ
وَسَخَّرَ لَكُمُ الشَّمْسَ وَالْقَمَرَ دَائِبَيْنِ ۖ وَسَخَّرَ لَكُمُ اللَّيْلَ وَالنَّهَارَ
وَآتَاكُمْ مِنْ كُلِّ مَا سَأَلْتُمُوهُ ۚ وَإِنْ تَعُدُّوا نِعْمَتَ اللَّهِ لَا تُحْصُوهَا ۗ إِنَّ الْإِنْسَانَ لَظَلُومٌ كَفَّارٌ

“Allah je stvoritelj nebesa i Zemlje; On spušta s neba kišu i čini da pomoću nje rađaju plodovi kojima se hranite; i daje vam da se koristite lađama koje plove morem voljom Njegovom, i daje vam da se rijekama koristite; i daje vam da se koristite Suncem i Mjesecom, koji se stalno kreću, i daje vam da se koristite noći i danom; i daje vam svega onoga što od Njega tražite, i ako biste Allahove blagodati brojali, ne biste ih nabrojali. - Čovjek je, uisitnu, nepravedan i nezahvalan. ( Ibrahim,32-34 )

وَاللَّهُ أَخْرَجَكُمْ مِنْ بُطُونِ أُمَّهَاتِكُمْ لَا تَعْلَمُونَ شَيْئًا وَجَعَلَ لَكُمُ السَّمْعَ وَالْأَبْصَارَ وَالْأَفْئِدَةَ ۙ لَعَلَّكُمْ تَشْكُرُونَ

“Allah vas iz trbuha majki vaših izvodi, vi ništa ne znate, i daje vam sluh i vid i razum da biste bili zahvalni.” (Nahl, 78)

Čovjek se nikad ne može odužiti Allahu na blagodatima.To je pojašnjeno u riječima Uzvišenog:

ثُمَّ لَتُسْأَلُنَّ يَوْمَئِذٍ عَنِ النَّعِيمِ

„zatim ćete toga dana za sladak život biti pitani sigurno!“ (At-Takatur, 8)

Ovaj ajet ukazuje da će rob biti pitan za blagodati koje su mu darovane, da li je bio zahvalan na njima ili nije.Svaki čovjek je dužan da iskaže zahvalnost za svaku blagodat koju mu je Allah darovao, poput zdravlja, razuma, opskrbe i drugih blagodati.Čovjek treba znati da, kada bi se sva njegova dobra djela sakupila da ona ne bi mogla otplatiti ili pokriti blagodati koje mu je Allah dao.Stoga bi osoba zaslužila kaznu.

Tirmizi bilježi od Ebu Hurejre da je Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, rekao:

”Prva stvar od blagodati za koju će rob biti upitan na Sudnjem danu jeste:”Zar ti nismo dali zdravo tijelo ??? Zar ti nismo dali hladnu vodu da piješ ??? (Hadis je ocjenjen sahihom od ibn Hibbana,Hakima a imam Zehebi se složio sa njima)

Khara'iti u Kitabu al šukr prenosi od Abdullaha ibn Amra da je Poslanik , sallallahu alejhi ve sellem, rekao:

“Bit će pozvan rob na Sudnjem danu i stajaće ispred Allaha , Uzvišenog i Veličanstvenog, pa će Allah reći melecima:“Pogledajte na djela mog roba i na blagodati koje sam mu dao, pa će meleci pogledati i reći:“Ona čak ne mogu izjednačiti jednu blagodat koju si mu darovao.“ Zatim će Allah reći:“Pogledajte u njegova dobra i loša djela i naći će ih izjednačenim pa će reći:“O moj robe, prihvatio sam tvoja dobra djela a oprostio tvoja loša .To je moja blagodat koju ti darujem.

Muslim u svom Sahihu bilježi hadis od Ebu Hurejre, , da je Allahov Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, rekao:

"Ispravno postupajte ili približno tome radite. Znajte da niko neće biti spašen zbog svojih djela ". Prisutni su upitali: "Pa zar ni ti, Allahov Poslaniče?" Odgovorio je, : "Čak ni ja, osim ako me Allah ne obaspe Svojom milošću i dobročinstvom ". (Buhari, 6.463; Muslim, 2.816.)

Taberani prenosi od Ibn Omera da je Poslanik , sallallahu alejhi ve sellem, rekao:

“Biće dovedena osoba na sudnjem danu sa tolikim djelima koja bi opteretila brdo kad bi se na njeg stavila.Tada će se pokazati samo jedna blagodat od Allahovih blagodati i gotovo da bi izbrisala sva ta djela kad ga Allah ne bi obasuo svojom milošću.“

Nema sumnje da je blagodat upute i vjere najveća blagodat koju rob može imati, jer od te blagodati ovisi njegova sreća na oba svijeta.

كَمَا أَرْسَلْنَا فِيكُمْ رَسُولًا مِنْكُمْ يَتْلُو عَلَيْكُمْ آيَاتِنَا وَيُزَكِّيكُمْ وَيُعَلِّمُكُمُ الْكِتَابَ وَالْحِكْمَةَ وَيُعَلِّمُكُمْ مَا لَمْ تَكُونُوا تَعْلَمُونَ
فَاذْكُرُونِي أَذْكُرْكُمْ وَاشْكُرُوا لِي وَلَا تَكْفُرُونِ

“Mi smo vam jednog od vas kao Poslanika poslali da vam riječi Naše kazuje i da vas očisti i da vas Knjizi i mudrosti pouči i da vas ono što niste znali nauči. Sjećajte se vi Mene, i Ja ću se vas sjetiti, i zahvaljujte Mi, i na blagodatima Mojim nemojte neblagodarni biti!” (Al-Baqara,151-152)

U ovom ajetu se spominje poslanstvo Muhammeda, s.a.v.s., te čišćenje od poroka i prljavštine, prelazak iz širka u tevhid - ispovijedanje Allahove jednoće, poučavanje Knjizi i mudrosti (tj. Kur’anu i sunnetu).

Ibn Kesir kaže: “Zbog ovoga je Allah, dž.š., uputio vjernike na priznanje ove blagodati uz Njegovo spominjanje i zahvalu. On kaže:

فَاذْكُرُونِي أَذْكُرْكُمْ وَاشْكُرُوا لِي وَلَا تَكْفُرُونِ

“Sjećajte se vi Mene, i Ja ću se vas sjetiti, i zahvaljujte Mi, i na blagodatima Mojim nemojte nezahvalni biti!”

Od Zejda ibn Eslema se prenosi da je Musa, a.s., rekao: “Gospodaru moj, kako ću ti zahvaljivati!’ Allah mu je rekao: ‘Sjećaj Me se i ne zaboravljaj Me, jer kada Me se sjetiš i zahvalit ćeš Mi. Ako Me zaboraviš onda si Mi nezahvalnik.”

Za Nuha a.s., kaže Allah dž.š.:

إِنَّهُ كَانَ عَبْدًا شَكُورًا

“ On je doista, bio rob zahvalni." (El-Isra', 3)

Kazujući o Ibrahimu, alejhis-selam, Svevišnji ga hvali i ističe njegovu zahvalnost na Allahovim blagodatima, pa kaže:

إِنَّ إِبْرَاهِيمَ كَانَ أُمَّةً قَانِتًا لِلَّهِ حَنِيفًا وَلَمْ يَكُ مِنَ الْمُشْرِكِينَ
شَاكِرًا لِأَنْعُمِهِ ۚ اجْتَبَاهُ وَهَدَاهُ إِلَىٰ صِرَاطٍ مُسْتَقِيمٍ

“Ibrahim je bio primjer čestitosti, pokoran Allahu, pravi vjernik, nije druge smatrao Allahu ravnim. I bio je zahvalan na blagodatima Njegovim. On ga je odabrao i na Pravi put ga uputio.” (En-Nahl, 120.-121).


Sulejman a.s, je rekao:

وَقَالَ رَبِّ أَوْزِعْنِي أَنْ أَشْكُرَ نِعْمَتَكَ الَّتِي أَنْعَمْتَ عَلَيَّ وَعَلَىٰ وَالِدَيَّ وَأَنْ أَعْمَلَ صَالِحًا تَرْضَاهُ وَأَدْخِلْنِي بِرَحْمَتِكَ فِي عِبَادِكَ الصَّالِحِينَ

„Gospodaru moj, omogući mi da budem zahvalan na blagodati tvojoj, koju si ukazao meni i roditeljima mojim, i da činim dobra djela na zadovoljastvo tvoje, i uvedi me, milošću Svojom, među dobre robove Svoje!" (En-Neml, 19)



Govoreći o Lukmanu, Uzvišeni kaže:

وَلَقَدْ آتَيْنَا لُقْمَانَ الْحِكْمَةَ أَنِ اشْكُرْ لِلَّهِ ۚ وَمَنْ يَشْكُرْ فَإِنَّمَا يَشْكُرُ لِنَفْسِهِ ۖ وَمَنْ كَفَرَ فَإِنَّ اللَّهَ غَنِيٌّ حَمِيدٌ

"A Mi smo Lukmanu mudrost darovali: „Budi zahvalan Allahu! Ko je zahvalan, čini to u svoju korist, a ko je nezahvalan - pa, Allah je, zaista, neovisan i hvale dostojan." (Lukman, 12)

Bilježe Buharija i Muslim u svojim Sahihima da je Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, toliko dugo stajao na kijamu u noćnom namazu da bi mu noge znale oteći. Pa kada je upitan zašto to čini kad su mu oprošteni i raniji i kasniji grijesi, on je odgovorio: «A zar da ne budem rob zahvalni!»

Omer ibn Abdul-Aziz je rekao: “Čuvajte Allahove blagodati tako što ćete na njima zahvaljivati.”

Ibn Ebi Dunja prenosi da je Alija ibn Ebi Talib jednom čovjeku iz Hemedana rekao:

“Blagodat se produžava zahvalnošću. Što se više zahvaljuje, blagodat je veća. Blagodat i zahvalnost idu jedna s drugom. Allah neće prestati da povećava blagodat sve dok rob ne prestane zahvaljivati.” Uzvišeni Allah je rekao:

وَإِذْ تَأَذَّنَ رَبُّكُمْ لَئِنْ شَكَرْتُمْ لَأَزِيدَنَّكُمْ ۖ وَلَئِنْ كَفَرْتُمْ إِنَّ عَذَابِي لَشَدِيدٌ

''A kada je Gospodar tvoj objavio: 'Ako budete zahvalni, Ja ću vam, zacijelo, još više dati.'' (Ibrahim, 7)

Allah neće kazniti one koji su zahvalni i koji vjeruju:

مَا يَفْعَلُ اللَّهُ بِعَذَابِكُمْ إِنْ شَكَرْتُمْ وَآمَنْتُمْ ۚ وَكَانَ اللَّهُ شَاكِرًا عَلِيمًا

“Allah vas neće kažnjavati, ako budete zahvalni i ako budete vjerovali.” (En-Nisa', 147.)

Bilježi Muslim u svome Sahihu da je Poslanik, sallallalhu alejhi ve sellem, rekao:

“Allah je zadovoljan sa Svojim robom koji zahvali Allahu na zalogaju koji pojede, i koji zahvali Allahu na gutljaju koji popije.”

A u predaji koju bilježi imam Bejheki se kaže:

"Isticanje Allahovih blagodati je znak šukra, a ne isticati ih znak je kufra, ko nije zadovoljan sa malo nije ni sa puno, ko nije zahvalan ljudima nije zahvalan ni Allahu dž.š."

Imam Hakim bilježi predaju:

"Malo imetka na kom se zahvaljuje, bolje je nego puno imetka na kom se ne zahvaljuje."

Ibn Madže bilježi da je Poslanik , sallallahu alejhi ve sellem, rekao:

”Efdaluz-zikri elhamdulillah" - "Najbolji zikr je el-hamdulillah."

Hisnul muslim - Dove iz Qur'ana i sunneta

وَإِذَا سَأَلَكَ عِبَادِي عَنِّي فَإِنِّي قَرِيبٌ ۖ أُجِيبُ دَعْوَةَ الدَّاعِ إِذَا دَعَانِ ۖ فَلْيَسْتَجِيبُوا لِي وَلْيُؤْمِنُوا بِي لَعَلَّهُمْ يَرْشُدُونَ
A kada te robovi Moji za Mene upitaju, Ja sam, sigurno, blizu: odazivam se molbi molitelja kad Me zamoli. Zato neka oni pozivu Mome udovolje i neka vjeruju u Mene, da bi bili na Pravome putu.

ادْعُوا رَبَّكُمْ تَضَرُّعًا وَخُفْيَةً ۚ إِنَّهُ لَا يُحِبُّ الْمُعْتَدِينَ
وَلَا تُفْسِدُوا فِي الْأَرْضِ بَعْدَ إِصْلَاحِهَا وَادْعُوهُ خَوْفًا وَطَمَعًا ۚ إِنَّ رَحْمَتَ اللَّهِ قَرِيبٌ مِنَ الْمُحْسِنِينَ
Molite se ponizno i u sebi Gospodaru svome, ne voli On one koji se previše glasno mole.I ne pravite nered na Zemlji, kad je na njoj red uspostavljen, a Njemu se molite sa strahom i nadom; milost Allahova je doista blizu onih koji dobra djela čine.

Numan ibn Bešir prenosi da je Poslanik,sallallahu alejhi ve sellem rekao:“Dova je ibadet“* a zatim je proučio:

وَقَالَ رَبُّكُمُ ادْعُونِي أَسْتَجِبْ لَكُمْ ۚ إِنَّ الَّذِينَ يَسْتَكْبِرُونَ عَنْ عِبَادَتِي سَيَدْخُلُونَ جَهَنَّمَ دَاخِرِينَ
Gospodar vaš je rekao: "Pozovite Me i zamolite, Ja ću vam se odazvati! Oni koji iz oholosti neće da Mi ibadet čine – ući će, sigurno, u Džehennem poniženi." (Gafir,60)

Ebu Hurejre prenosi da je Poslanik,sallallahu alejhi ve sellem rekao:”Nema ništa časnije kod Uzvišenog Allaha od dove” (Tirmizi ,3370)

Također, Ebu Hurejre prenosi da je Poslanik,sallallahu alejhi ve sellem rekao:”Ko ne bude molio od Allaha,Allah će se rasrditi na njega.“ (Tirmizi ,3373)

Download link: Download
(desni klik "save target as..." ili “save link as...”)
Alternativni download link: Download

ili posjeti
is where my documents live!

*Hadis bilježe Ebu Davud,1479 i Tirmizi ,2969

7 - Sedam

Svaki čovjek je obavezan spoznati onoga koji mu naređuje, uljepšava i koji ga podstiče na griješenje a to je šejtan zadužen za njega.Ta spoznaja mu koristi da se prema njemu odredi kao prema neprijatelju, da ga se maksimalno čuva, da bude oprezan i budan i da obrati pažnju na sve što njegov neprijatelj od njega - možda i neprimjetno - želi. Neprijatelj želi da ga optereti jednom od sedam prepreka (akaba). Sve su teže jedna od druge. Iz teže će ga pustiti u slabiju samo zbog svoje nemoći da ga njome savlada.
1: Prva prepreka - je nijekanje Allaha, Njegove vjere, susreta sa Njim, Njegovih savršenih svojstava i onoga što su nam o Njemu kazivali Njegovi vjerovjesnici. Ako ga šejtan uspije opteretiti ovom preprekom, njegova vatra neprijateljstva splasne i on ga popusti. A ako čovjek pređe ovu prepreku i spasi se razboritošću (besiretom) Upute i svjetlom imana, on ga potraži na:

2: Drugoj prepreci - prepreci novotarije (bid'ata). A novotarija se ogleda ili u ubjeđenju suprotnom Istini sa kojom je Allah slao vjerovjesnike i spuštao objave ili u ibadetima za koje Allah nije dao dozvolu, kao što su nove forme i obredi u vjeri, a od čega Allah neće ništa primiti. Ove dvije vrste novotarija tijesno su vezane i vrlo rijetko se razdvajaju. Ako čovjek prebrodi i ovu prepreku i od nje umakne svjetlom i čvrstim slijeđenjem sunneta i onoga čega su se pridržavali najbolji prethodnici (selef) među ashabima oni koji su ih u dobru slijedili i došli poslije njih, tada ga šejtan traži na:


3: Trećoj prepreci - prepreci velikih grijeha. Ako uspije da ga savlada njome, učini mu je lijepom i privlačnom. Otvori mu vrata lažne nade i kaže mu: 'Iman je samo da povjeruješ, ne smetaju mu grijesi i neposlušnost Allahu". Šejtan mu, otvarajući vrata lažne nade, govori: 'Iman je samo vjerovanje, njime se ne okrnjuju loša djela i grijesi". Upravo ovo je značenje davanja lažne nade (irdža'a), novotarije koja uništava vjeru i koja možda putem njegovog jezika i uha upropasti ljude, govoreći im: "Svjedočenju o Allahovoj jednoći (tevhidu) ne šteti grijeh, kao što ni dobro djelo ne koristi sa širkom (pripisivanje Allahu sličnog)". Šejtanu je najdraže da čovjeka optereti novotarijom zbog njene oprečnosti vjeri i odbacivanja onoga sa čime je Allah poslao svoga Poslanika zato što se onaj koji je čini ne pokaje,Allahu ne povrati, druge ljude njoj poziva i zbog toga što u sebi sadrži riječi o Allahu bez znanja. Zbog otvorenog neprijateljstva protiv sunneta i onih koji ga slijede i zbog nastojanja da se ugasi svjetlo sunneta. Zbog davanja prednosti onima koje su zapostavili Allah i Njegov Poslanik, a zapostavljanja onih koji slijede Allaha i Njegovog Poslanika. Zbog uzimanja mjerodavnim onoga što su odbacili Allah i Njegov Poslanik, a odbacivanja onog što su prihvatili. Zbog prijateljstva sa Njegovim neprijateljima, a neprijateljstva prema Njegovim prijateljima. Zbog podržavanja onog što je On osporio, a osporavanja onog što je On potvrdio. Zbog ugonjenja u laž iskrenih, a vjerovanja lažovima. Zbog suprotstavljanja istini neistinom, okretanja činjenica, predstavljanja istine neistinom, a neistine istinom. Zbog nevjerovanja u Allahovu vjeru i ometanja da istina prodre do srca ljudi. Zbog traženja stranputica koje će odvesti sa Pravog puta i otvaranja vrata potpune promjene vjere. Novotarija je postepen proces koji ide od manjeg ka većem, sve dok, poput vađenja dlake iz tijesta, ne izvede iz vjere onoga koji je bio vjernik. Pogubnost novotarije znaju samo oni kojima je data razboritost (besiret), a slijepci tumaraju tminama mraka. U tom smislu Uzvišeni veli:

وَمَنْ لَمْ يَجْعَلِ اللَّهُ لَهُ نُورًا فَمَا لَهُ مِنْ نُورٍ

“A onaj kome Allah ne da svjetlo neće svjetla ni imati,” (En-Nur,40.).

Ako čovjek, Allahovom zaštitom ili iskrenim pokajanjem, savlada ovu prepreku, šejtan ga potraži na:

4: Četvrtoj prepreci - prepreci malih grijeha, govoreći mu: "Ne brini se za male grijehe koje činiš ako se okaniš velikih grijeha. Zar ne znaš da se oni brišu nečinjenjem velikih grijeha i činjenjem dobrih djela?" Ne prestane mu umanjivati njihov značaj sve dok ih on ne počne uporno činiti. Onaj koji se boji, strpi i pokaje nakon činjenja velikih i teških grijeha, bude u boljem položaju od onog čije je stanje ovakvo, jer je upornost u grijehu teža od učinjenih teških grijeha poslije kojih slijedi tevba. Nema velikog grijeha koji poprati tevba i traženje oprosta, kao što nema malog grijeha sa upornim griješenjem. Rekao je Poslanik,sallallahu alejhi ve sellem: "Čuvajte se sitnih grijeha". Zatim je naveo primjer ljudi koji se nađu na pustom mjestu, gdje im zatrebaju drva, pa jedan donese prut, pa drugi donese, i tako sve dok ne sakupe mnogo drva, zapale vatru i ispeku hljeb. Tako je i sa malim grijesima - čovjek ih potcjeni dok se oni ne nagomilaju u njemu, sve dok ga ne upropaste! (Ahmed, 3.808; 22.302.)

Ako se čovjek spasi oprezom, čuvanjem, stalnom tevbom, istigfarom i zamjenjivanjem loših djela sa dobrima, šejtan ga čeka na:

5: Petoj prepreci - dozvoljenim stvarima za koja čovjek neće odgovarati. Njima ga okupira od toga da poveća svoju pokornost (ta'at) i napor u povećanju opskrbe potrebne za povratak svome Gospodaru. Zatim ga pohlepno nastoji pomaknuti na stepen onih koji ostavljaju sunnet. Potom, da iz ostavljanja sunneta pređe u ostavljanje vadžiba. Najmanje što šejtan time dobije je da čovjek propusti veliku korist i dobit. I visoke položaje. A da je čovjek svjestan cijene koju plaća, ne bi propustio ništa od onoga što ga Njemu približava. Ali, on nije svjestan te cijene.

Pa, ako se čovjek spasi i ove poteškoće zahvaljujući potpunoj razboritosti (besiretu) i svjetlu Upute, spoznaji o značaju stalne pokornosti, o kratkom zadržavanju u luci, o opasnosti od trgovine i darežljivosti kupca i spoznaji o stvarnoj vrijednosti onoga što nudi trgovcima i ako odbije svaku mogućnost osim zagarantirane zarade, tada ga šejtan sačeka na:

6: Šestoj prepreci - davanja prednosti djelima koja spadaju u pokornost Allahu, ali su manje vrijedna. Šejtan mu naređuje činjenje takvih djela i učini ih gizdavim. Pokaže mu njihovu ljepotu i vrijednost da bi ga njima zabavio od onih djela koja su od njih bolja i vrjednija. Šejtan, kad već nije mogao da mu upropasti glavnicu nagrade (sevaba), nastoji mu upropasti potpunost i izobilje deredže. Zato ga manje važnim djelima zabavi od važnijih, onima koja nisu prioritetnija od onih koja su prioritetnija, sa Allahu dragim od Allahu dražim i sa onima sa kojima je Allah zadovoljan od onih djela sa kojima je On zadovoljniji.

Ali, gdje su oni koji su na ovoj prepreci? To su samo pojedinci u današnjem svijetu. Ogromna većina se već saplela na ranije spomenutim preprekama.

Ako čovjek savlada i ovu prepreku, zahvaljujući poznavanju stepenovanja i vrjednovanja djela kod Allaha, njihovoj vrijednosti i značaju, razlikovanju velikih od malih djela, sekundarnih od primarnih, prioritetnih od sporednih, glavnih od potčinjenih, jer i među riječima i djelima postoje prvaci i podanici, glavni i sporedni, vrhunski i oni koji su ispod, kao što se u sahih-hadisu kaže: "Najvredniji istigfar je da kažeš: Allahu moj, Ti si moj Gospodar, nema drugog Boga osim Tebe..."

U drugom hadisu stoji: "Džihad je vrhunac islama." Ovu prepreku mogu savladati samo rijetki, učeni, koji posjeduju razboritost (besiret) i iskrenost i koji hode putem Upute, oni koji su djela postavili na njihovo mjesto i koji su svemu dali njegovo pravo (hakk).

7: Sedam - Ako čovjek savlada sve navedene prepreke, šejtan ga sačeka na jednoj koju ne može nikako zaobići. Jer, da je iko uspio zaobići tu prepreku, onda bi to posigurno bili Allahovi vjerovjesnici i najodabraniji čovjek, Muhammed,sallallahu alejhi ve sellem.To je poteškoća raznovrsnog uznemiravanja šejtanove vojske, koja rukama, jezikom i srcem uznemirava čovjeka. Jačina tog ezijeta zavisi od visine stepena dobra na kome se čovjek nalazi. Što je sve većeg stepena, veći je i atak šejtanove konjice i ljudstva na čovjeka. Šejtan mu se suprotstavlja svojom vojskom i na razne načine mu nameće sljedbenike svoje partije. Od ove prepreke se čovjek ne može spasiti! Sve što čovjek više snaži sebe na Pravom putu, pozivanju Allahu i izvršavanju Njegovih naredbi, šejtan sve više nahuškava maloumnike protiv njega, čovjek je na ovoj prepreci poput borca pod stalnom borbenom opremom i, uz Allahovu pomoć, u stalnoj je bori protiv Allahovog neprijatelja. Ova vrsta robovanja (ubudijjeta) specifična je samo za posebne ljude koji su spoznali Allaha ('arifi). Ovakvo robovanje se naziva robovanje u vidu prkošenja neprijatelju (ubudijjetul-muragame) i njega poznaju samo oni kojima je dat potpuni besiret. Allahu nema ništa draže od toga da se njegov štićenik (el-velijj) muragamom bori protiv Njegovoga neprijatelja i da ga zbog Njega ljuti. Uzvišeni Allah na mnogo mjesta u Svojoj Knjizi ukazao je na ovu vrstu ubudijjeta. Jedan od tih ukaza su riječi Uzvišenog:

وَمَنْ يُهَاجِرْ فِي سَبِيلِ اللَّهِ يَجِدْ فِي الْأَرْضِ مُرَاغَمًا كَثِيرًا وَسَعَةً

“Onaj ko se iseli Allaha radi naći će na Zemlji mnogo mjesta, uprkos svojim neprijateljima, i slobodu”, (En-Nisa, 100.).

Allah je muhadžira nazvao muragimom jer se on svojom hidžrom bori protiv Allahovog neprijatelja, a Allah voli da se njegov velijj (zaštitnik) bori protiv Njegovog neprijatelja i da ga ljuti. Na drugom mjestu, Uzvišeni kaže:

ذَٰلِكَ بِأَنَّهُمْ لَا يُصِيبُهُمْ ظَمَأٌ وَلَا نَصَبٌ وَلَا مَخْمَصَةٌ فِي سَبِيلِ اللَّهِ وَلَا يَطَئُونَ مَوْطِئًا يَغِيظُ الْكُفَّارَ وَلَا يَنَالُونَ مِنْ عَدُوٍّ نَيْلًا إِلَّا كُتِبَ لَهُمْ بِهِ عَمَلٌ صَالِحٌ ۚ إِنَّ اللَّهَ لَا يُضِيعُ أَجْرَ الْمُحْسِنِينَ
“Jer njih neće zadesiti ni žeđ, ni umor, ni glad na Allahovu putu, niti će stupiti na neko mjesto koje će nevjernike naljutiti, niti će ikakvu nevolju od neprijatelja pretrpjeti, a da im to sve neće kao dobro djelo upisano biti - Allah zaista neće dopustiti da propadne nagrada onima koji čine dobro”, (Et-Tevba, 120.).

Navodeći primjer Svog Poslanika i njegovih sljedbenika, Uzvišeni kaže:

ذَٰلِكَ مَثَلُهُمْ فِي التَّوْرَاةِ ۚ وَمَثَلُهُمْ فِي الْإِنْجِيلِ كَزَرْعٍ أَخْرَجَ شَطْأَهُ فَآزَرَهُ فَاسْتَغْلَظَ فَاسْتَوَىٰ عَلَىٰ سُوقِهِ يُعْجِبُ الزُّرَّاعَ لِيَغِيظَ بِهِمُ الْكُفَّارَ

“Tako su opisani u Indžilu: oni su kao biljka kad izdanak svoj izbaci pa ga onda učvrsti, i on ojača, i ispravi se na svojoj stabljici izazivajući divljenje sijača - da bi On s vjernicima najedio nevjernike”, (El-Feth, 29.).

Izazivanje ljutnje nevjernika je Allahu ugodno djelo i čovjeku poželjno, a ko to postigne taj je postigao potpuni ubudijjet. Poslanik je zaboravnom klanjaču propisao dvije sedžde (sudžudus-sehvi) i rekao: "Ako namaz bude potpun, njih dvije ponize šejtana"

U drugoj predaji se kaže: "One budu poniženje šejtanu." Prozvao ih je El-Murgametejni (dvije prkosnice).

Ko obožava Allaha prkoseći Njegovom neprijatelju, taj je stekao veliki dio iskrenosti. Udio u ovom prkošenju će biti shodan veličini ljubavi čovjeka prema svome Gospodaru, njegovoj odanosti Njemu i čovjekovom neprijateljstvu prema Allahovom,neprijatelju. Radi ovog prkosa je dopušteno šepurenje između dva ratna tabora te gordost i kočopernost i prilikom davanja tajne sadake, kad ga niko osim Allaha ne vidi. Jer, to ponižava neprijatelja i time onaj kojeg Allah voli žrtvuje sebe i svoj imetak Allaha radi.

Ovu vrstu robovanja poznaje samo mali dio ljudi. Ko okusi njezinu slast, plače za prošlim danima.

Od Allaha pomoć tražimo, na Njega se oslanjamo, nema snage ni moći osim sa Allahom. Kad vlasnik ovog položaja (mekama) pogleda u šejtana i prepozna ga u grijehu, pobuni se protiv njega iskrenom tevbom. To njegovo prkošenje (muragama) omogući mu novi vid ubudijjeta. Ovo su samo fragmenti nekih skrivenih i lijepih značenja tevbe, pa ih nemoj potcjenjivati. Možda ih nikad nećeš pronaći u drugoj knjizi. Allahu pripada hvala i zahvala i uspjeh dolazi samo od Njega.

Medaridžu-salikin - Ibnul-Qajjim

Priroda u kojoj su stvorena stvorenja se ogleda u predanosti Jedinom Allahu

Ibn Tejmijje, Allah mu se smilovao, kaže: "...hvala Allahu, a što se tiče njegovih, sallallahu alejhi ve selleme, riječi: "Svako dijete se rađa u fitri (prirodnoj vjeri), pa ga roditelji učine židovom, kršćanom ili medžusijom." Ispravno je da se radi o prirodi na kojoj su stvoreni ljudi, a to je priroda islama. To je priroda u kojoj ih je stvorio na dan kada je rekao: "Zar Ja nisam Gospodar vaš?" - oni su odgovarali: "Jesi, mi svjedočimo" To je fitra selameta ili spasa od neispravnih ubjeđenja a prihvatanja ispravnog akaida. Suština islama se ogleda u predanosti samo Allahu, a ne nekome drugom, što je i značenje riječi 'la ilahe illallah'. U tom pogledu Poslanik, sallallahu alejhi ve selleme, je naveo primjer pa kaže: "Kao što životinja rađa (fizički) sposobno i potpuno mladunče, da li se dešava da ga rodi sakato bez djelova tijela?" Objasnio je da je ispravnost srca od mahana poput ispravnosti tijela, te da je mahana nešto što nastaje kasnije. Bilježi Muslim u svom Sahihu od Ijada b. Himara da je Poslanik, sallallahu alejhi ve selleme, prenoseći od svog Gospodara rekao: "Ja sam Moje robove stvorio u čistoj vjeri (ar. hunefae), pa su ih zaveli šejtani te su im zabranili ono što sam im dozvolio i naredili im da Meni širk čine, u stvarima o kojima im nisam spustio dokaz."


Zbog toga je poznato mišljenje imama Ahmeda da kada djetetu umre jedan od roditelja koji su kafiri, dijete se tretira kao musliman, jer je nestalo stvari koja je uzrokovala obaveznu promjenu u odnosu na osnovu fitre. Prenosi se od njega i od Ibn Mubareka da su rekli: "Rađa se u onome za šta je stvoren od sreće i nesreće." Ovaj govor se ne suprostavlja onom prvom. Dijete se rađa u fitri. Allah, dželle še'nuhu, je znao da će on kasnije uznevjerovati tako da će neminovno ići onim putem koji mu je zapisan u glavnoj knjizi. Kao što se životinja rađa zdrava i sposobna a Allah, dželle še'nuhu, je znao da će osakatiti... Da bi rekao(tj. Ibn Tejmijje): "To što se rađaju u fitri-prirodnoj vjeri, ne znači da prilikom rođenja nose ubjeđenja islama u djelima, jer kada nas Allah izvadi iz stomaka naših majki mi ne znamo ništa, međutim naše srce i volja su čisti i spremni za prihvatanje istine. Samo to stanje po sebi je islam, tako kada bi čovjek ostao u takvom stanju bez negativnih uticaja i promjena ne bi bio ništa drugo do musliman. Ovo je naučna i praktična snaga iz koje proizilazi islam, sve dok mu se nešto ne suprostavi. Eto to je fitra - prirodna vjera, u kojoj su stvoreni ljudi."
( Medžm u' fetava, 4/245) Završen citat.

Kažem: Pogledaj, Allah ti se smilovao, riječi šejhul-Islama koji kaže da fitra na kojoj su stvoreni ljudi predstavlja ahd-ugovor, te da je Allah svaku dušu stvorio sklonom ka prihvatanju istine, Čistom od neispravnih vjerovanja i ubjeđenja, te kada bi ljudi ostali u ovoj fitri - bez promjena, bili bi muslimani. Iz ovoga možemo zaključiti da je mušrik prekinuo ugovor i misak koji je uzet nad njim. Nakon svega što je rečeno, u pogledu ovog ajeta, pitam se da li nakon ovog dokaza treba drugi dokaz, i nakon ovog pojašnjenja drugo pojašnjenje? Svi prethodno spomenuti mufessiri se slažu da je ovaj ajet zaseban dokaz u pogledu širka. Tako Kurtubi kaže: "Nema opravdanja za onog koji nekog slijepo slijedi (ar. mukallid) u pogledu tevhida. Taberi obara mušričko pravdanje neznanjem i slijeđenjem drugih ajetom o misaku. Također Ševkani i Begavi. Ibn Kesir kaže: "Ovaj ajet je zaseban dokaz protiv njih u pogledu širka. Ibn Kajjim kaže: "Njihovo priznanje Božijeg rububijjeta je dovoljno kao dokaz protiv njih koje je Allah na jezicima Svojih poslanika uzeo kao dokaz protiv njih, te ih poziva da priznaju Njegov uluhijjet - tj. Njegovu jednoću u pogledu obožavanja." On kaže da je to Kur'anski metod. On, također, negira njihove dokaze u kojima se pozivaju na gaflet, džehl i slijeđenje očeva sa jasnim dokazima koji se ne mogu pobiti. I kaže: "Pamet s kojom spoznaju tevhid je dokaz o neispravnosti širka, za tu spoznaju nije potreban poslanik. I to im je dovoljno da zasluže kaznu. Međutim, zbog svoje potpune i savršene milosti, On im je odgodio kaznu do dolaska dokaza poslanice.

Ovaj ajet je dokinuo i obezvrijedio različite vrste opravdanja koja ljudi navode pri činjenju ibadeta drugima pored Allaha, dželle še'nuhu.

Allah, dželle še'nuhu, je stvorio kosmos radi ibadeta Njemu Jedinom, Koji nema sudruga. To je stvar zbog koje su slati poslanici i objavljivane knjige. Zbog toga postoji drugi svijet i zbog toga je pripremljen Džennet - kao nagrada za one koji to ispoštuju, i Vatra - za one druge koji prekinu pomenuti ugovor. Prije nego završim govor o ovom ajetu želim da se osvrnem na jednu šubhu koja se pojavila kod neke braće, neka Allah oprosti meni i njima. A to je da se pomenuto svjedočenje (u ajetu o misaku), odnosi na rububijjet bez ilahijeta, što znači da je ajet dokaz u pogledu širka rububijjeta a ne i širka u uluhijjetu.

Tražeći od Allaha uputu kažem sljedeće: Većina prijašnjih i kasnijih učenjaka, na čelu sa Ibn Tejmijjom, Ibn Kajjimom i Ibn Kesirom, su stava da spomenuto svjedočenje, svjedočenje stanja (a ne riječi) a koje se ogleda u fitri u kojoj je Allah stvorio ljude, pobija ovu tvrdnju. Jer, fitra predstavlja predanost (Allahu) kao što sam to prenio od Ibn Tejmijje i kao što je to prenio Ibn Kajjim od Ibn Abdulberra u prethodnom izvoru kada smo govorili o tumačenju ajeta o misaku. Složili su se, tj. mufessiri, da je fitra ustvari predanost, što potvrđuju jasni i vjerodostojni hadisi. Od njih su riječi Poslanika, sallallahu alejhi ve selleme: "Pa ga njegovi roditelji učine židovom, kršćaninom ili vatropoklonikom.", a nije rekao ili ga učine muslimanom. Zatim rivajet koji navodi Muslim u svom Sahihu , a koji je presuđujući za milet u pogledu dokazivanja po ovoj stvari, kao i drugi hadisi. Zatim tumačenje Ebu Hurejre u pogledu ajeta: "Ti upravi lice svoje vjeri, kao pravi vjernik, Allahovoj fitri prema kojoj je On ljude načinio.", gdje kaže da je to predanost. Zbog poznatosti ovog pitanja kao i mnoštva dokaza ne želim da se zadržavam na ovoj mes'eli jer nema potrebe da se ona dokazuje.

Drugo. Veliki broj prijašnjih i kasnijih učenjaka kažu da je pomenuto svjedočenje hakika-tj. da se uistinu desilo.