El-idžaretu - Iznajmljivanje stvari i unajmljivanje ljudi za pružanje određenih usluga

Ugovori o iznajmljivanju ili unajmljivanju su stvari koje se konstantno dešavaju s obzirom na razne ljudske potrebe i njihovo svakodnevno poslovanje.Stoga je neophodno znati da su svi propisi koje se odnose na sve vrste ljudskog poslovanja uzakonjeni u šerijatu u skladu sa fikhskim propisima koji čuvaju interese i sprečavaju štetu.
Idžara znači iznajmljivanje nečega ili unajmljivanje nekoga za određeni posao ili pružanje usluge za određeni novčani iznos.

Uzvišeni Allah kaže:“ "Mogao si" – reče Musa – "uzeti za to nagradu." (Al-Kahf,77)

Prema islamskim pravnicima idžara se definiše kao:”unajmljivanje za određeno dozvoljeno korištenje bilo prisutne stvari ili unaprijed opisane stvari za određenu namjenu i za određeni vremenski period ili za pružanje određene usluge uz određenu nadoknadu.
Gornja definicija sadrži većinu uslova neophodnih za valjanost idžare kao i njene vrste:

1.Izraz:” unajmljivanje za...korištenje” ukazuje da unajmljivanje robova nije uključeno u idžaru već će prije biti da je to onda prodaja nego iznajmljivanje ili unajmljivanje u ovom slučaju.(t.j. nije dozvoljeno unajmljivati robinju radi spolnog odnosa sa njom)


2.Izraz:”dozvoljeno” isključuje svaku vrstu iznajmljivanja ili unajmljivanja za nedozvoljenu upotrebu,poput bluda naprimjer.

3.Izraz:”određeno korištenje” isključuje bilo kakvu nepoznatu korist ili korištenje kroz idžaru usljed čega iznajmljivanje postaje ništavno.

4.Izraz:” unajmljivanje za određeno dozvoljeno korištenje bilo prisutne stvari ili unaprijed opisane stvari za određenu namjenu” ukazuje da postoje dvije vrste idžare:
Prva:Idžara može biti za korištenje određene prisutne ili opisane stvari.Primjer iznajmljivanja poznate stvari je kada vlasnik kuće kaže”Iznajmiću ti ovu kuću” dok je primjer za iznajmljivanje opisane stvari je kada vlasnik određenih životinja kaže:”Iznajmiću ti nekoliko životinja takvog i takvog opisa za transportovanje ili jahanje.
Druga:Idžara takođe može biti unajmljivanje nekoga za pružanje određene vrste usluga poput onoga koji unajmi nekoga da ga odveze na to i to mjesto ili da mu napravi ogradu ili sl.

5.Izraz:”za određeni vremenski period” znači da period na koji se iznajmljuje mora biti preciziran,dan,mjesec ili sl.

6.Izraz:” uz određenu nadoknadu” ukazuje na obavezu preciziranja nadoknade za iznajmljivanje nečega ili unajmljivanje nekoga.

Stoga,svi uvjeti ispravnosti ove dvije vrste idžare mogu se ukratko navesti kao sljedeći:
• unajmljivanje se mora odnositi na korištenje objekta a ne na sam objekt
• upotreba objekta mora biti dozvoljena
• svrha iznajmljivanja treba biti poznata
• ukoliko objekt nije prisutan ili poznat treba se dogovoriti opisom njenog vlasnika
• period iznajmljivanja treba biti preciziran
• nadoknada za iznajmljivanje treba biti precizirana

Valjana idžara je dozvoljena Kur’anom,sunnetom i koncenzusom uleme.

Uzvišeni Allah kaže:“a ako vam djecu doje, onda im dajte zasluženu nagradu” (At-Talaq,6)
Uzvišeni Allah kaže:“ "Mogao si" – reče Musa – "uzeti za to nagradu." (Al-Kahf,77)

Poslanik sallallahu alejhi ve sellem je unajmio iskusnog vodiča prilikom hidžre iz Meke u Medinu.
Štaviše, idžara je ljudska potreba jer postoji potreba za ostvarivanje koristi od iznajmljivanja a isto tako postoji potreba za objektom koji se iznajmljuje. takođe riječi Allahova poslanika sallallahu alejhi ve sellem u kojima kaže:”Uzvišeni Allah kaže:”Sa trojicom ću se Ja na sudnjem danu obračunati:čovjekom koji u Moje ime nešto dobije,pa iznevjeri,čovjekom koji proda slobodna čovjeka pa za njega uzeti novac potroši na svoju hranu i čovjeka koji drugog uzme u najam pa mu ovaj valjano uradi posao a on mu za to ne isplati zasluženu nagradu”. (Buharija)
Nije dozvoljeno iznajmljivanje kuća,poslovnih objekata za činjenje grijeha poput prodaje alkohola i sl. jer se iznajmljivanje u tom slučaju smatra učestvovanjem u grijehu.
Dozvoljeno je zakupniku iznajmiti nekom drugom ono što je on iznajmio na korištenje jer se zakupnik smatra privremenim vlasnikom onoga što je iznajmio.Stoga mu je dozvoljeno da koristi iznajmljenu stvar ili da da nekom drugom da se njome koristi.Ipak,drugi zakupnik mora koristit iznajmljenu stvar na isti način kao prvi ili još bolje,na primjer, zakupnik koji iznajmi kuću može je iznajmiti nekom drugom zakupniku ukoliko je on isto koristi za stanovanje ali mu nije dozvoljeno da je iznajmi nekome ko bi je koristio kao fabriku ili labaratoriju.
Nije dozvoljeno unajmiti nekoga radi obavljanja djela ibadeta ili pobožnosti kojima se čovjek približava Allahu poput obavljanja hadždža za nekog drugog ili učenja ezana.To je zbog toga što su ova djela ,djela pojedinca kojima se čovjek nastoji približiti Allahu a uzimanje plate za njih čine ta djela dalekim od ibadeta Allahu.Međutim,dozvoljeno je primati finasijsku podršku iz bejtul-mala za djela opće koristi,poput obavljanja hadždža,pozivanja na namaz(ezan),predvođenja ljudi u namazu,podučavanje Kur’anu i fikhu,suđenju i donošenju fetvi.Primanje nadoknade u takvim slučajevima nije vid kompenzacije već prije pomoć za izvršavanje djela pokornosti.Ovo ne ponoštiva ta pobožna i dobra djela niti utiče na iskrenost njihovog obavljanja.
Šejhul-islam ibn Tejmijje je rekao:”Pravnici su se jednoglasno složili na pravljenju razlike između unajmljivanje nekoga za činjenje neke vrste ibadeta i pružanje finansijske podrške za njihove počinitelje.Davanje naknade borcima,sudijama ,mujezinima i imamima je nedvojbeno dozvoljena.A što se tiče unajmljivanja nekoga kako bi obavljao neku vrstu ibadeta u korist nekog drugog to nije dozvoljeno po većini islamskih učenjaka”. (Medžmu ul-fetawa,30/206)
Ibn tejmijje takođe kaže:”Šta god se uzme iz bejtul mala u takvim slučajevima se ne smatra kompenzacijom niti platom već je to pomoć u obavljanju djela pokornosti.Ko god koristi tu finansijsku pomoć za činjenje ibadeta u ime Allaha će biti nagrađen a to što mu je dato iz bejtul-mala će se smatrati pomoći u činjenju takvih djela” (Al-Akhbar –Al-‘Ilmiyyah min Al-Ikhtiyarat Al-Fiqhiyyah,223)

Obaveze najmodavca i zakupnika

• Najmodavac mora učiniti sve što je neophodno kako bi se zakupnik mogao koristiti objektom iznajmljivanja poput popravljnja iznajmljenog auta ili rekonstrukcija iznajmljene kuće i popravljanje svega što je oštećeno i priprema neophodnih stavri za upotrebu.
• Kada istekne rok iznajmljivanja zakupnik mora popraviti svu štetu koju je eventualno napravio.

Idžara je vezujući ugovor između dvije strane najmodavca i zakupnika i pošto se smatra vrstom kupoprodaje svi propisi koji važe za kupoprodaju važe i za idžaru.Najmodavac i zakupnik ne mogu prekinuti najamninu bez suglasnosti.Ali ukoliko se pojavi neki nedostatak o kojem zakupnik nije bio upoznat prije potpisivanja ugovora ima pravo da ga raskine.
Najmodavac je dužan da zakupniku preda objekat koji se iznajmljuje i da mu omogući da ga koristi.Ukoliko najmodavac nešto iznajmi a zatim spriječi zakupnika da ga koristi tokom cijelog perioda iznajmljivanja ili djelimično on nema pravo da uzme cjelokupan ili djelimiačan iznos naknade jer nije predao zakupniku ono što je stajalo u ugovoru.Ukoliko najmodavac omogući zakupniku korištenje objekta koji se iznajmljuje a ne uzima naknadu tokom cijelog perioda iznajmljivanja ili djelimično, zakupnik mora isplatiti puni iznos naknade.To je zbog toga što je ugovor o iznajmljivanju obavezujući i ono što u njemu stoji se mora ispuniti, najamnina je pravo najmodavca a korištenje je pravo zakupnika.

Dva slučaja u kojima se ugovor može raskinuti

1.kada je objekt koji se iznajmljuje oštećen,kao kada bi neko iznajmio životinju za jahanje a ona ugine,ili kuću a ona se sruši ili zemlju za obradu a ona presuši
2.kada svrha iznajmljivanja ili unajmljivanja prestane da postoji kao u slučaju da neko unajmi ili pozove doktora da ga liječi ali on ozdravi prije nego ga doktor počne liječiti.U takvom slučaju ugovor o unajmjivanju je raskinut jer je njegova svrha prestala da postoji .

Kada se neko unajmi za određeni posao a zatim se razboli,neko drugi se mora unajmiti o njegovom trošku da ga zamjeni osim ako je ugovoreno da posao mora uraditi isključivo prvobitno unajmljena osoba.To je zbog toga što se svrha unajmljivanja možda ne bi mogla postići unajmljivanjem neke druge osobe.U tom slučaju najmodavac ne mora prihvatiti posao druge osobe od one koje je unajmio ali mu se daje mogućnost ili da čeka da unajmljena osoba ozdravi ili da raskine ugovor jer ne može ostvariti svoje pravo.

Imamet

Najpreči da ljude predvodi u namazu jeste osoba koja je najučenija u Allahovoj knjizi,Kur'anu.Imam mora znati izgovarati harfove, ne praviti gramatičke greške i primjenjivati tedžvidska pravila.Osim toga imam mora posjedovati znanje o fikhskim propisima namaza , njegovim ruknovima, sastavnim djelovima, šartovima i onome što kvari namaz.Poslanik sallallahu alejhi ve sellem je rekao:“Onaj koji je najučeniji u Allahovoj knjizi neka vas predvodi u namazu“ (Buhari,Muslim)Takođe, u mnogim hadisima se spominje da je najpreči da bude imam onaj koji najbolje poznaje Allahovu knjigu i u isto vrijeme poznaje fikhske propise namaza.Ako su ljudi isti u poznavanju Kur'ana onda treba da ih predvodi onaj koji posjeduje više šerijatskog znanja jer je on onda sastavio dvije vrline:poznavanje Kur'ana i islamsko znanje.Zbog toga što je poslanik sallallahu alejhi ve sellem rekao:“Ako su isti u učenju Kur'ana onda imam treba da bude onaj koji bolje poznaje sunnet.“

Ukoliko su isti u tim stvarima onda onaj koji je prije učinio hidžru a ukoliko su i u tome isti onda onaj koji je stariji.Kao što je rekao Poslanik sallallahu alejhi ve sellem:“Neka vam onaj koji je stariji bude imam.“ (Buhari,Muslim)


To zbog toga što je biti osoba koja je ostarila u islamu velika blagodat kao i to da je osoba u poznim godinama bliža smrti i stoga poniznija što moze biti razlog uslišavanja njegove dove.
Dokaz za ovo je hadis Poslanika sallallahu alejhi ve sellem koji bilježi imam Muslim u kojem se kaže:“Onaj koji je najučeniji u Allahovoj knjizi neka predvodi ljude u namazu,a ako su isti u tome onda onaj koji je učeniji u sunnetu a ako su isti u pogledu poznavanja sunneta onda onaj koji je prije učinio hidžru a ako su i u tome isti onda onaj koji je stariji. (Buhari ,Muslim)

Stvari koje se moraju uzeti u pogledu imameta :

1.Postavljeni imam koji inače ljude predvodi u namazu - Ako je on kvalificiran da može biti imam onda niko drugi ne smije predvoditi ljude u namazu bez njegove dozvole čak i ako je bolji od njega.
2.Vlasnik kuće - Ako je on kvalificiran da može biti imam onda niko drugi ne smije predvoditi ljude u namazu u njegovoj kući bez njegove dozvole.
Dokaz za ovo je hadis koji bilježe Ebu Davud i Muslim gdje Poslanik sallallahu alejhi ve sellem rekao:“Neka niko od vas ne predvodi čovjeka u namazu u njegovoj kući ili pod njegovom vlašću bez njegove dozvole“.
Hattabi kaze: „Ovaj hadis znači da je vlasnik kuće preči da bude imam ukoliko je kvalifikovan da uči Kur'an i posjeduje šerijatsko znanje koje je potrebno za ispravno obavljanje namaza.(komentar sunnena ebu davuda)

Neispravni imamet

Imamet u namazu je velika odgovornost koja zahtjeva određenu kavalifikaciju.Nije dozvoljeno da se imamet prepusti prkosno nepokornoj osobi-fasiku.Prkosno nepokorna osoba je ona koja čini neki od velikih grijeha koji su na stepenu manjem od širka.Nepokornost u djelima znači činjenje velikih grijeha poput zinaluka,krađe , pijenje alkohola,prenošenja tuđih riječi,potvaranja ili sličnih grijeha.Učenjaci su se razišli da li je dozvoljeno da fasiq predvodi namaz i da li je ispravan namaz onih koji za njim klanjaju.Neki su rekli da namaz za velikim griješnikom nije ispravan zbog njegove manjkavosti u vjeri i slabosti imana.Drugi su rekli da je namaz za njim ispravan jer je on musliman čije je pojedinačni namaz ispravan a samim tim je i njegov imamet ispravan. Mnogi ashabi su klanjali za vladarima koji su bili nasilnici i fasici kao npr. ibn Omer koji je klanjao za Hadžadžom. I ovo je ispravno mišljenje mada je bolje postaviti kao imama čovjeka koji je dobar i pravedan.Prema mišljenju učenjaka ukoliko je namaz čovjeka na individualnoj osnovi ispravan njegov imamet je takođe ispravan ali su oni ipak izbjegavali da klanjaju za velikim griješnicima i novotarima.
Razlog zbog čega nije dozvoljeno postaviti ovu osobu da bude imam jeste da se ono što ova osoba kaže ne prihvata kao što Uzvišeni Allah kaže:
“ O vjernici, ako vam nekakav nepošten čovjek donese kakvu vijest, dobro je provjerite,(Hudžurat ,6)
Tako da se njemu ne može povjeriti da će on ispuniti ruknove namaza a i kao takav bio bi loš primjer.Poslanik sallallahu alejhi ve sellem je rekao: “Žena ne može predvoditi muškarca u namazu,niti beduin muhadžira niti zabludjeli vjernika osim ako ga savlada (u vlasti) i ako se vjernik boji njegova mača.(ibn Madže)

-Imamet onoga koji nije u mogućnosti da učini sedždu ili da stoji je neispravan osim osobama koji su poput njega .Izuzetak čini postavljeni imam koji se razbolio i čije se ozdravljenje očekuje ubrzo.Dokaz je hadis kada je Poslanik sallallahu alejhi ve sellem klanjao sjedeći u svojoj kući a ashabi iza njega stojećii pa im je on išaretio da sjednu.Kad je završio namaz rekao im je :“Imam je postavljen da bi se slijedio,pa kada on učini ruku učinite i vi ,a kada se vrati vratite se i vi ,ako on klanja sjedeći sjedite i vi.

-Imamet osobe koja je stalno u stanju nečistoće t.j. sahibi uzur,koja nekontralisano mokri ili pušta vjetar je neispravan.Dozvoljeno mu je biti imam samo osobi sličnoj njemu.Ukoliko bi zdrava osoba klanjala za njim namaz joj ne bi bio ispravan jer se u takvom namazu dešava ono što kvari namaz i što se ne može nadoknaditi sehvi sedždom jer imam koji predvodi namaz stalno čini stvari koje kvare njegov abdest i čistoću.

-Imamet nepismene osobe je neispravan.To je ona osoba koja ne može naučiti napamet fatihu ili je nauči ali je neispravno uči izgovarajući harfove pogrešno i mijenjajući značenje.

-Pokuđeno je da namaz predvodi onaj kojeg ljudi ne vole.To je zbog hadisa u kojem Poslanik sallallahu alejhi ve sellem kaže :“Trojici njihov namaz neće ni iznad njihovih ušiju:odbjeglom robu dok se ne vrati,ženi čij muž zaspi srdit na nju i imamu koji predvodi ljude u namazu a oni ga preziru.(hasen ,Tirmizi)
Na kraju, imam i oni koji za njim klanjaju trebaju prihvatiti kritiku jedni drugih ukoliko ona ne narušava njihovu čast jer svi mi griješimo i niko od nas nije savršen.
Molim Allaha da popravi naše stanje i da nas uputi na djela kojima će on biti zadovoljan. Amin
.

Kako se definira (raspoznaje) osnova islama

Definira se i raspoznaje slijedećim činjenicama:

1. Osnova islama je ono oko čega su se složile sve vjere.
Rekao je Uzvišeni:
" وما أرسلنا من قبلك من رسول إلا نوحي إليه أنه لا إله إلا أنا فاعبدون "
«Prije tebe nijednog poslanika nismo poslali, a da mu nismo objavili: «Nema Boga osim Mene, zato samo Mene obožavajte ('ibadet činite).» (Al-Anbiya')

" شرع لكم من الدين ما وصى به نوحا والذي أوحينا إليك وما وصينا به إبراهيم وموسى وعيسى أن أقيموا الدين ولا تتفرقوا فيه "
«On vam je od vjere propisao ono što je oporučio Nuhu, i ono što Smo tebi objavili, i ono što Smo oporučili Ibrahimu, Musa'u i 'Isa'u: «Uspostavite (ispravno) din i nemojte se u njemu razilaziti!» (Aš-Šura')

Uzvišeni je rekao o Nuhu, 'alejhis-selam:
" و أمرت أن أكون من المسلمين "
«I naređeno mi je da budem od muslimana» (Junus)


O Ibrahimu 'alejhis-selam je rekao:
" إذ قال له ربه : "ٍ أسلم ! " قال : " أسلمت لرب العالمين ."
«Kada mu Njegov Gospodar reče: «Budi musliman (predaj se)!» On reče: «Predah se (musliman sam) Gospodaru svega stvorenog.» (Al-Bekareh)

Ibrahim i Ja'kub, 'alejhimus-selam, su oporučili svojim sinovima:
" فلا تموتن إلا و أنتم مسلمون . "
«I nemojte umirati osim kao muslimani!» (Al-Bekareh)

O Musa'u, 'alejhis-selam, je rekao:
" يا قوم إن كنتم آمنتم بالله فعليه توكلوا إن كنتم مسلمين ! "
«O narode moj! Ako ste povjerovali u Allaha, pa na Njega se oslonite, ako ste muslimani!» (Junus)

Pomagači 'Isa'a (havarijjun), 'alejhis-selam, su rekli 'Isa'u:
" آمنا و اشهد بأننا مسلمون . "
«Povjerovali smo, i ti posvjedoči da smo mi uistinu muslimani.» (Al-Maideh i Alu 'Imran)

Šejhul-islam Ibn Tejmijje, rahimehullah, je rekao u «Kitabun-nubuvvat» str.127:
" والإسلام هو دين جميع الأنبياء والمرسلين ومن تبعهم من الأمم كما أخبر الله بنحو ذلك في غير موضع من كتابه فأخبر عن نوح وإبراهيم وإسرائيل عليهم السلام أنهم كانوا مسلمين وكذلك اتباع موسى وعيسى عليهما السلام وغيرهم، والإسلام هو أن يستسلم لله لا لغيره فيعبد الله ولا يشرك به شيئا ويتوكل عليه وحده ويرجوه ويخافه وحده ويحب الله المحبة التامة لا يحب مخلوقا كحبه لله.... فمن استكبر عن عبادة الله لم يكن مسلما، ومن عبد مع الله غيره لم يكن مسلما ."
«Islam je vjera svih vjerovjesnika i poslanika i njihovih sljedbenika među narodima, kao što je Allah o tome obavijestio na više mjesta u Svojoj Knjizi. Obavijestio nas je da su Nuh, Ibrahim i Israil, 'alejhimus-selam, bili muslimani. Isto tako i sljedbenici Musa'a i Isa'a, 'alejhimus-selam, i drugi.
A islam znači da se preda samo Allahu, ne nekom drugom mimo Njega, te da samo Njega obožava, i da Mu ništa i nikog ne pridružuje, da se jedino na Njega oslanja, da Mu se nada i da se samo Njega boji, da potpunom ljubavi voli Allaha, ne voleći nikakvo stvorenje kao što Allaha voli...
Pa ko god se uzoholi nad obožavanjem ('ibadetom) Allaha nije musliman, i ko god bude uz Allaha drugog mimo Njega obožavao ('ibadet mu usmjeravao) nije musliman.»

2. Zna se po tome (definira se) da je prvi vadžib (obaveza, farz), zbog hadisa 'Abdullaha b. 'Abbasa, radijallahu 'anhuma, u kojem se prenosi da je Poslanik, sallallahu 'alejhi ve sellem, prilikom slanja Mu'aza u Jemen, njemu rekao:
«Ti odlaziš narodu od sljedbenika knjige, pa neka prvo čemu ih budeš pozvao bude svjedočenje da nema ničeg i nikog dostojnog obožavanja osim Allaha, - a u drugoj predaji – da učine Allaha jednim (tj. tevhidullah, op. prev.)» Prenose ga Al-Buhari i Muslim.

3. Osnova islama je prvo što se traži od osobe, zbog vjerodostojnog hadisa:
" أمرت أن أقاتل الناس حتى يشهدون أن لا إله إلا الله وأن محمدا رسول الله..."
«Naređeno mi je da se borim protiv ljudi sve dok ne posvjedoče LA ILAHE ILLALLAH i da je MUHAMMED RESULULLAH...»
Osnova islama se takođe definiše (prepoznaje/karakteriše) onim što je bilo na početku islama. Rekao je Uzvišeni:
" يا أيها المدثر قم فأنذر وربك فكبر وثيابك فطهر والرجز فاهجر. "
«O, ti pokriveni! Ustani i opominji, i Gospodara tvog veličaj, i odjeću svoju očisti i kumira (prljavštine) se kloni.» (Suretul-Muddethir)

4. Osnova islama je ono što je bilo u mekanskom periodu, i ono na čemu su bili iseljenici (muhadžiri) za Abesiniju. Ibn Tejmijje, rahimehullah, kaže u «Kitabun-nubuvvat» str. 430:
" واتفقت الأنبياء على أنهم لا يأمرون بالفواحش ولا الظلم ولا الشرك ولا القول على الله بغير علم ."
«Vjerovjesnici su složni u tome da ne naređuju razvrat, niti nepravdu, niti širk, niti govor o Allahu bez znanja.»
U «Medžmu'ul-fetava» 14/470-471, takođe kaže:
" إن المحرمات منها ما يُقطع بأن الشرع لم يُبح منه شيئا لا لضرورة ولا غير ضرورة كالشرك والفواحش والقول على الله بغير علم والظلم المحض، وهي الأربعة المذكورة في قوله تعالى (قل إنما حرم ربي الفواحش ما ظهر منها وما بطن والإثم والبغي بغير الحق وأن تشركوا بالله مالم ينزل به سلطانا وأن تقولوا على الله مالا تعلمون) فهذه الأشياء محرمة في جميع الشرائع وبتحريمها بعث الله جميع الرسل ولم يُبح منها شيئا قط ولا في حال من الأحوال ولهذا أنزلت في هذه السورة المكية . "
«Među zabranjenim stvarima (muharremat) ima onih za koje se kategorički može reći da šerijat ništa od njih nije dozvolio; ne u prinudi (darureh) niti u nekoj drugoj situaciji. Poput širka, razvrata, govora o Allahu bez znanja i čiste nepravde. To su četiri spomenute u Njegovim riječima, Uzvišen je:
«Reci: «Moj Gospodar samo zabranjuje razvratne stvari, vidljive i tajne, grijeh, i bespravno nasilje, i da Allahu pridružujete ono o čemu On nikakvog dokaza nije objavio, i da o Allahu govorite ono što ne znate.»
Ove stvari su zabranjene u svim zakonodavstvima, i s njihovom zabranom je Allah poslao sve poslanike i od njih nikada, i ni u jednoj situaciji nije bilo šta dozvolio. Zbog toga su i objavljene u ovoj mekkanskoj suri.»

Štaviše, Poslanik je, po konsenzusu biografičara Allahovog Poslanika i drugih učenjaka, ostao deset godina u Mekki, pozivajući u tevhid.
Takođe u svakoj mekkanskoj suri se spominje osnova islama, tj. tevhid i poslanstvo.

5. Osnova islama je ono o čemu će mukellef biti pitan u kaburu. Od Al-Ber'a b. 'Aziba, radijallahu 'anhu, se prenosi da je Poslanik sallallahu 'alejhi ve sellem, pročitao slijedeći ajet:
" يثبت الله الذين آمنوا بالقول الثابت في الحياة الدنيا و في الآخرة..."
«Učvrstiće Allah one koji su povjerovali postojanom riječju u životu na ovome svijetu i na ahiretu...»
pa je rekao:
" نزلت في عذاب القبر فيقال له من ربك فيقول ربي الله ونبي محمد صلى الله عليه وسلم ."
«Objavljen je u vezi kaburskog 'azaba. Biće rečeno: «Ko je tvoj Gospodar (Bog)?» Pa će reći: «Moj Gospodar je Allah, a vjerovjesnik mi je Muhammed, sallallahu 'alejhi ve sellem.»
Prenose ga Al-Buhari i Muslim.

6. Osnova islama je ono što je nemoguće da ga Allah ne propiše i ne naredi. Rekao je Uzvišeni:
" لو كان فيهما آلهة إلا الله لفسدتا ."
«Da na njima (nebesima i zemlji) ima nekih drugih bogova mimo Allaha, oni (nebesa i zemlja) bi zasigurno propali.» (Suretul-Anbiya')

A dokučivanje nemogućnosti nemogućeg, obzirom da je tako, nije ograničeno samo na šerijatske izvore, već je pored njegove ružnoće u šerijatu, ružno i po sudu zdrave prirode (fitre) i zdravog razuma, i nemoguće je da ne bude spomenuto u šerijatu. (Pogledaj «Al-Minhadž» str. 295,276, od Ibn Tejmijje)

7. Osnova islama je ono što se nikada ne mijenja. (Tj. ne može biti predmet derogacije, op. prev.)

O nazivu onoga koji ostavi tevhid

Rekao je Uzvišeni:
( و من يبتغ غير الإسلام دينا فلن يقبل منه و هو في الآخرة من الخاسرين )
(Ko bude želio neki drugi din mimo Islama, neće mu biti primljen, a na ahiretu će biti od gubitnika.) – Alu 'Imran –

( فإن أسلموا فقد اهتدوا و إن تولوا فإنما عليك البلاغ )
(Pa ako se predaju (tj. islamom) biće na pravom putu, a ako se okrenu (odbiju), pa na tebi je samo da dostaviš) – Alu 'Imran –

( ضرب الله مثلا رجلا فيه شركاء متشاكسون و رجلا سلما لرجل هل يستويان مثلا )
(Allah navodi primjer čovjeka, koji je u vlasti više ortaka (šureka') koji se oko njega otimaju, i čovjeka predanog samo jednom čovjeku. Je li njihov primjer isti?) – Az-Zumer –

(Koga Allah želi da uputi učini mu prsa prostranim za islam) – Al-An'am –

( فماذا بعد الحق إلا الضلال )
(Šta je nakon istine do zabluda?) – Junus –

Vjerovjesnici su govorili svojim narodima:
( اعبدوا الله ما لكم من إله غيره )
(Samo Allahu 'ibadetite, vi drugog Boga mimo Njega nemate) – Al-A'raf –


Dakle, takav se ne naziva muslimanom, već mu se negira i islam i tevhid, pa se za njega kaže da «nije musliman» i «nije muvehhid». Odnosno, ostavljač tevhida i islama se naziva «obožavateljem nekog drugog mimo Allaha» ('abidu gajrillah), «uzimačem nekog drugog boga mimo Allaha», «tražiocem nekog drugog dina mimo islama», «odbijačem, onim koji se okreće» (mutevellin), «onim koji je Allahu učinio druga i nije predan», «zabludjelim» itd...

Šejhul-islam Ibn Tejmijje, rahimehullah, kaže:
" ولهذا كان كل من لم يعبد الله فلا بد أن يكون عابدا لغيره ... وليس في ابن آدم قسم ثالث بل إما موحد أو مشرك أو من خلط هذا بهذا كالمبدلين من أهل الملل والنصارى ومن أشبههم من الضلال المنتسبين إلى الإسلام) الفتاوى 14/284,282.
«Zato, svaki onaj koji ne 'ibadeti samo Allahu, neminovno mora biti 'abid (rob) nekom drugom mimo Njega...Među ljudima nema treće kategorije. Ili je muvehhid ili je mušrik, ili od onih koji su ovo dvoje pomješali, poput onih koji su izmjenili (vjeru), od sljedbenika vjera, kršćana, i njima sličnih od zabludjelih (dullal), koji se pripisuju islamu...» (Pogledaj «Al-fetava 14/282,284)

Takođe je rekao u «Kitabun-nubuvvat», str. 127:
" فمن استكبر عن عبادة الله لم يكن مسلما , و من عبد مع الله غيره لم يكن مسلما .."
«Pa, ko god se uzoholi pred 'ibadetom samo Allahu nije musliman, i ko uz Allaha bude 'ibadetio drugom nije musliman...»

Ibnul Kajjim, rahimehullah, kaže o onome koji ne 'ibadeti samo Allahu:
" والإسلام هو توحيد الله وعبادته وحده لا شريك له والإيمان بالله وبرسوله واتباعه فيما جاء به، فما لم يأت العبد بهذا فليس بمسلم وإن لم يكن كافرا معاندا فهو كافر جاهل فغاية هذه الطبقة أنهم كفار جهال غير معاندين وعدم عنادهم لا يخرجهم عن كونهم كفارا، فإن الكافر من جحد توحيد الله وكذب رسوله إما عنادا أو جهلا وتقليدا لأهل العناد فهذا وإن كان غايته أنه غير معاند فهو متبع لأهل العناد، بل الواجب على العبد أن يعتقد أن كل من دان بدين غير دين الإسلام فهو كافر وأن الله سبحانه وتعالى لا يعذب أحدا إلا بعد قيام الحجة عليه بالرسول هذا في الجملة والتعيين موكول إلى علم الله وحكمه هذا في أحكام الثواب والعقاب، وأما في أحكام الدنيا فهي جارية على ظاهر الأمر فأطفال الكفار ومجانينهم كفار في أحكام الدنيا لهم حكم أوليائهم "

«Islam je tevhidullah, i 'ibadet Njemu, jedino, bez pridruživanja (sudruga), i iman u Allaha i Njegovog Poslanika, i slijeđenje njega u onome s čime je došao. I sve dok rob ovo ne ostvari nije musliman. Pa ako nije kafir prkosnik onda je kafir neznalica (džahil).
Suština ove kategorije je da su oni nevjernici neznalice, ne prkosnici; a to što ne prkose ne vadi ih iz bitka nevjernicima.
Jer, kafir je onaj koji zaniječe tevhidullah i utjera Poslanika u laž, bilo iz prkosa ili iz neznanja i slijepog slijeđenja (taklida) prkosnika (mu'anidun). Ovaj, iako u suštni nije prkosnik, slijedi prkosnike.
Naprotiv, vadžib je svakom robu (abdu) da bude uvjeren da je svaki onaj koji se pokorava nekom drugom vjerom mimo islama kafir, i da Allah, Uzvišeni, neće nikoga kazniti osim nakon uspostave argumenta nad njim, putem Poslanika. Ovo, uopšteno rečeno. A konkretizacija osobe se prepušta Allahovom znanju i sudu, i tiče se sudova (propisa) vezanih za nagradu i kaznu.
A, što se tiče dunjalučkih propisa, oni se vežu za vanjštinu stvari. Tako su djeca nevjernika i njihovi ludaci nevjernici u dunjalučkim propisima; imaju propis svojih staratelja...» (Ukratko preneseno iz «Tarikul-hidžretejn» 17. Kategorija mukellefa)

Šejh 'Abdul-Latif b. 'Abdir-Rahman, rahimehumullah, komentarišući ove riječi Ibnil Kajjima, kaže:
" إن ابن القيم جزم بكفر المقلدين لمشايخهم في المسائل المكفرة إذا تمكنوا من طلب الحق ومعرفته وتأهلوا لذلك وأعرضوا ولم يلتفتوا ومن لم يتمكن ولم يتأهل لمعرفة ما جاءت به الرسل فهو عنده من جنس أهل الفترة وممن لم تبلغه دعوة الرسول لكنه ليس بمسلم حتى عند من لم يكفره. اهـ فتاوى الأئمة النجدية 3/231.
«Ibnul Kajjim je kategorički konstatovao «kufr» mukallidina (slijepih sljedbenika) svojih šejhova u pitanjima koja izvode iz vjere, onda kada su oni u stanju (mogućnosti) da traže istinu i da je spoznaju i imaju predispozicije (kvalifikaciju) za to, pa se okrenu i ne mare. A onaj koji nije bio u mogućnosti, niti je imao predispozicije za spoznaju onoga s čime su došli poslanici, spada kod njega u kategoriju «ehlul-fetra», i onih do kojih nije došla da'va poslanika, ali takav nije musliman čak ni kod onih koji ga nisu protekfirili.»
(Pogledaj «Fetaval-e'immetin-nedždijjeh» 3/231)

Dva brata, 'Abdul-Latif i Ishak, sinovi unuka 'Abdur-Rahmana, i Ibn Sehman, prenose od Ibnul Kajjima konsenzus o tome da se onima koji su živjeli u «fetri» i onima do kojih nije došla da'va, tj. objema grupama, ne presuđuje da su muslimani (ne presuđuje im se islamom), niti ulaze pod naziv muslimani, čak ni kod onih koji neke od njih nisu protekfirili. A, što se tiče širka, on im je potvrđen (poklapa se sa onim na čemu su), i njegovo ime ih obuhvata. I kakav to islam ostaje pored rušenja njegove osnove i najuzvišenijeg stuba, svjedočenja da niko nije dostojan 'ibadeta osim Allaha (la ilahe illAllah).

Ibnul Kajjim je rekao u «Al-Hedj...» 4/203:
" وكذلك كل نقيضين زال أحدهما خلفه الآخر "
«Isti takav je slučaj sa bilo koje dvije suprotnosti, gdje kada jedna nestane, druga je zamijeni.»

Dvojica sinova šejha Muhammeda b. Abdil-Vehhaba, i Hamed b. Nasir Alu Ma'mer, kažu u «Ad-Durer...» 10/136:
" إذا كان يعمل بالكفر و الشرك لجهله أو عدم من ينبهه لا نحكم بكفره حتى تقوم عليه الحجة , و لكن لا نحكم بأنه مسلم )
«Ako radi kufr i širk zbog neznanja i nepostojanja nekog ko bi ga upozorio, ne presuđujemo mu da je nevjernik sve dok se nad njim ne uspostavi argument. Ali, ne presuđujemo da je on musliman.»

Husejn i 'Abdullah, sinovi šejha Muhammeda b. 'Abdil-Vehhaba, kažu:
" فمن قال لا أعادي المشركين أو عاداهم ولم يكفرهم أو قال لا أتعرض أهل لا إله إلا الله ولو فعلوا الكفر والشرك وعادوا دين الله أو قال لا أتعرض للقباب فهذا لا يكون مسلما بل هو ممن قال الله فيهم (ويقولون نؤمن ببعض ونكفر ببعض... - إلى قوله - حقا). والله أوجب معاداة المشركين ومنابذتهم وتكفيرهم (لا تجد قوما يؤمنون بالله واليوم الآخر يوادون من حاد الله) (يا أيها الذين آمنوا لا تتخذوا عدوي وعدوكم أولياء تلقون إليهم بالمودة). الدرر 10/140-139
«Ko kaže: «neću se suprotstavljati mušricima», ili im se suprotstavi (mu'adah) ali ih ne tekfiri, ili kaže: «neću da imam posla sa ehlu (ovdje, izgovaračima, op. prev.) la ilahe illAllah, pa makar radili kufr i širk i neprijatelji bili (suprotstavljali se) Allahovom dinu», ili kaže: «neću se ispriječavati turbetima»; takav nije musliman. Naprotiv, on je od onih o kojima je Allah rekao: (I govore vjerujemo u neke a u neke ne vjerujemo...do riječi...pravi nevjernici.) A, Allah je naredio suprotstavljanje (neprijateljstvo) mušricima, odricanje i odbacivanje i tekfirenje istih.
(Nećeš naći narod, koji vjeruje u Allaha i Sudnji Dan, da je u ljubavi sa onima, koji se suprotstavljaju Allahu.)
(O vi, koji ste povjerovali, ne uzimajte Moje neprijatelje i vaše neprijatelje za prijatelje, ukazujući im ljubav)...» (Pogledaj «Ad-Durer...» 10/139-140)

U komentaru kaže, a i njegov sin 'Abdul-Latif u «Al-Minhadž...» str. 12:
" من فعل الشرك فقد ترك التوحيد , فإنهما ضدان لا يجتمعان و نقيضان لا يجتمعان و لا يرتفعان "
«Ko uradi širk, ostavio je tevhid. Jer, oni su dvije suprotnosti, koje se ne mogu sastati, i dvije isključivosti (stvari koje jedna drugu isključuju), koje se ne mogu sastati niti u potpunosti nestati (tj. jedna mora ostati, op. prev.)» (ukratko prenešeno)»

Šejh Abu Batin, rahimehullah, kaže o onome koji govori: «vi tekfirite muslimane...», misleći na na osobu koja 'ibadeti nekom drugom mimo Allaha:
"... إن القائل ما عرف الإسلام ولا التوحيد والظاهر عدم صحة إسلام هذا القائل لأنه لم ينكر هذه الأمور التي يفعلها المشركون اليوم ولا يراها شيئا فليس بمسلم..."
«Onaj koji to kaže nije spoznao islam niti tevhid. A očigledno je da je islam onoga koji to kaže neispravan, jer on nije porekao ove stvari koje mušrici danas čine, niti ih smatra nečim što zaslužuje ukor, pa zbog toga nije musliman...» (Pogledaj «Medžmu'atur-resa'il» 1/3/str.655)

'Abdul-Latif, sin unuka, prenosi idžma' o tome da onaj koji izgovori šehadet, ali radi veliki širk nije ušao u islam. Pogledaj «Al-Minhadž...» str. 10 i «Fetaval-e'immetin-nedždijjeh».

Komentator kaže:
" فلا يكون المرء موحدا إلا بنفي الشرك و البراءة منه و تكفير من فعله ..."
«Neće čovjek biti muvehhidom osim negacijom širka, odricanjem (čistoćom) od njega i tekfirom onoga koji ga uradi...»

Ovaj i stepen koji dolazi nakon njega predstavljaju četvrti stepen potvrde vezan za one koji se suprotstavljaju sljedbenicima tevhida. I sastoji se iz dva dijela:

1) Prvi i najvažniji je negacija islama takvim osobama i
2) drugi, koji je sagledan u davanju imena «prijetnje» takvom, a to je «tekfir» i «riddet» (otpadništvo) i slično.

Uopšteno rečeno, ono što ovaj stepen nalaže jeste negiranje islama onome ko ostavi tevhid i uradi širk i tekfir istog.

Rezultat je da se takav ne smije nazvati muslimanom prije njega, ni prije nego što dođe sa njime, ni kada zadrži (istishab) njemu suprotno ili uradi nešto što ga ništi.

SAVREMENI PROBLEM I PRIMJER IZ DANAŠNJICE
Nazivanje onoga koji napusti tevhid i uđe u sekularizam, ili komunizam, ili nacionalizam, ili moderni patriotizam, ili ba'sizam, ili kapitalizam, ili demokratiju, ili laičke zakone, ili zakonodavne parlamente, ili nevjerničku globalizaciju, ili vjeru rafidija, ili kaburski sufizam, ili ekstremni modernizam i druge vjere ili sisteme, i savremene pravce, vjerujući u njih (2) . Ko bude opisan time, negira mu se islam i od spomenutih imena mu se daje odgovarajuće ime.

1.Radi objašnjenja, ukazujemo da ovom poglavlju slijedi poglavlje o nazivu onoga koji ostavi ruknove, mimo rukna tevhida i poslanice, a od onih je koji nisu čuli da'vu. Takvi se opisuju negacijom, pa se kaže: «nije klanjač...nije klanjao...ne klanja» itd. Ali je razlika između tih ruknova i rukna tevhida u tome što ta osoba , u slučaju da ima opravdanje, ima i zaslužuje ime islama, zbog hadisa kojeg prenosi Huzejfe, radijallahu 'anhu, u kojem se kaže da je Poslanik, sallallahu 'alejhi ve sellem rekao: «Islam će izblijediti kao što blijedi/troši se odijelo, sve dok se ne bude više znalo ni za post, ni obrede, niti za sadaku...». Al-Hakim ocijenjuje hadis sahihom, a prenosi ga i Ibn Madže, koji dodaje: «...niti namaz...»
2.Rekoh, šejhu nije namjera da učini srčano uvjerenje uvjetom za negaciju imena islam i tevhid i davanje odgovorajućeg imena dotičnoj osobi. Vanjske riječi i djela, ako su same po sebi veliki kufr i veliki širk izvode iz vjere, neovisno od uvjerenja čovjeka. Međutim, ako bi on uz to još imao nevjerničko uvjerenje, onda je to samo još dodatni kufr. Ovo je pravac ehlis-sunneta i džema'ata koji kažu da iman sačinjavaju riječi i djela srca, govor jezikom i djela tijelom. U tom smislu, šejh želi spomenuti samo nešto što je najčešće prisutno, ili ćemo reći da je to uslov za negaciju i nazivanje odgovarajućim imenima u slučajevima gdje je potrebno nevjerničko uvjerenje, bez obzira o kojoj se od navedenih zabluda radilo, jer one obuhvataju instrumente i mehanizme koji su ponekad haram i novotarija, ali ne izvode iz vjere, sve dok se ne ohalale, ili učine stalnim, slijeđenim putem, ili bilo šta drugo što je potrebno za tekfir u pitanjima velikih grijeha, koji ne izvode iz vjere. Poznato je da je šejh vrsni poznavalac i zagovornik 'akide ehlis-sunneta. Ja sam njegove riječi preveo radi naučnog emaneta i pojasnio radi izbjegavanja džehmijskih umišljenosti i zamisli.