( و من يبتغ غير الإسلام دينا فلن يقبل منه و هو في الآخرة من الخاسرين )
(Ko bude želio neki drugi din mimo Islama, neće mu biti primljen, a na ahiretu će biti od gubitnika.) – Alu 'Imran –
( فإن أسلموا فقد اهتدوا و إن تولوا فإنما عليك البلاغ )
(Pa ako se predaju (tj. islamom) biće na pravom putu, a ako se okrenu (odbiju), pa na tebi je samo da dostaviš) – Alu 'Imran –
( ضرب الله مثلا رجلا فيه شركاء متشاكسون و رجلا سلما لرجل هل يستويان مثلا )
(Allah navodi primjer čovjeka, koji je u vlasti više ortaka (šureka') koji se oko njega otimaju, i čovjeka predanog samo jednom čovjeku. Je li njihov primjer isti?) – Az-Zumer –
(Koga Allah želi da uputi učini mu prsa prostranim za islam) – Al-An'am –
( فماذا بعد الحق إلا الضلال )
(Šta je nakon istine do zabluda?) – Junus –
Vjerovjesnici su govorili svojim narodima:
( اعبدوا الله ما لكم من إله غيره )
(Samo Allahu 'ibadetite, vi drugog Boga mimo Njega nemate) – Al-A'raf –
Dakle, takav se ne naziva muslimanom, već mu se negira i islam i tevhid, pa se za njega kaže da «nije musliman» i «nije muvehhid». Odnosno, ostavljač tevhida i islama se naziva «obožavateljem nekog drugog mimo Allaha» ('abidu gajrillah), «uzimačem nekog drugog boga mimo Allaha», «tražiocem nekog drugog dina mimo islama», «odbijačem, onim koji se okreće» (mutevellin), «onim koji je Allahu učinio druga i nije predan», «zabludjelim» itd...
Šejhul-islam Ibn Tejmijje, rahimehullah, kaže:
" ولهذا كان كل من لم يعبد الله فلا بد أن يكون عابدا لغيره ... وليس في ابن آدم قسم ثالث بل إما موحد أو مشرك أو من خلط هذا بهذا كالمبدلين من أهل الملل والنصارى ومن أشبههم من الضلال المنتسبين إلى الإسلام) الفتاوى 14/284,282.
«Zato, svaki onaj koji ne 'ibadeti samo Allahu, neminovno mora biti 'abid (rob) nekom drugom mimo Njega...Među ljudima nema treće kategorije. Ili je muvehhid ili je mušrik, ili od onih koji su ovo dvoje pomješali, poput onih koji su izmjenili (vjeru), od sljedbenika vjera, kršćana, i njima sličnih od zabludjelih (dullal), koji se pripisuju islamu...» (Pogledaj «Al-fetava 14/282,284)
Takođe je rekao u «Kitabun-nubuvvat», str. 127:
" فمن استكبر عن عبادة الله لم يكن مسلما , و من عبد مع الله غيره لم يكن مسلما .."
«Pa, ko god se uzoholi pred 'ibadetom samo Allahu nije musliman, i ko uz Allaha bude 'ibadetio drugom nije musliman...»
Ibnul Kajjim, rahimehullah, kaže o onome koji ne 'ibadeti samo Allahu:
" والإسلام هو توحيد الله وعبادته وحده لا شريك له والإيمان بالله وبرسوله واتباعه فيما جاء به، فما لم يأت العبد بهذا فليس بمسلم وإن لم يكن كافرا معاندا فهو كافر جاهل فغاية هذه الطبقة أنهم كفار جهال غير معاندين وعدم عنادهم لا يخرجهم عن كونهم كفارا، فإن الكافر من جحد توحيد الله وكذب رسوله إما عنادا أو جهلا وتقليدا لأهل العناد فهذا وإن كان غايته أنه غير معاند فهو متبع لأهل العناد، بل الواجب على العبد أن يعتقد أن كل من دان بدين غير دين الإسلام فهو كافر وأن الله سبحانه وتعالى لا يعذب أحدا إلا بعد قيام الحجة عليه بالرسول هذا في الجملة والتعيين موكول إلى علم الله وحكمه هذا في أحكام الثواب والعقاب، وأما في أحكام الدنيا فهي جارية على ظاهر الأمر فأطفال الكفار ومجانينهم كفار في أحكام الدنيا لهم حكم أوليائهم "
«Islam je tevhidullah, i 'ibadet Njemu, jedino, bez pridruživanja (sudruga), i iman u Allaha i Njegovog Poslanika, i slijeđenje njega u onome s čime je došao. I sve dok rob ovo ne ostvari nije musliman. Pa ako nije kafir prkosnik onda je kafir neznalica (džahil).
Suština ove kategorije je da su oni nevjernici neznalice, ne prkosnici; a to što ne prkose ne vadi ih iz bitka nevjernicima.
Jer, kafir je onaj koji zaniječe tevhidullah i utjera Poslanika u laž, bilo iz prkosa ili iz neznanja i slijepog slijeđenja (taklida) prkosnika (mu'anidun). Ovaj, iako u suštni nije prkosnik, slijedi prkosnike.
Naprotiv, vadžib je svakom robu (abdu) da bude uvjeren da je svaki onaj koji se pokorava nekom drugom vjerom mimo islama kafir, i da Allah, Uzvišeni, neće nikoga kazniti osim nakon uspostave argumenta nad njim, putem Poslanika. Ovo, uopšteno rečeno. A konkretizacija osobe se prepušta Allahovom znanju i sudu, i tiče se sudova (propisa) vezanih za nagradu i kaznu.
A, što se tiče dunjalučkih propisa, oni se vežu za vanjštinu stvari. Tako su djeca nevjernika i njihovi ludaci nevjernici u dunjalučkim propisima; imaju propis svojih staratelja...» (Ukratko preneseno iz «Tarikul-hidžretejn» 17. Kategorija mukellefa)
Šejh 'Abdul-Latif b. 'Abdir-Rahman, rahimehumullah, komentarišući ove riječi Ibnil Kajjima, kaže:
" إن ابن القيم جزم بكفر المقلدين لمشايخهم في المسائل المكفرة إذا تمكنوا من طلب الحق ومعرفته وتأهلوا لذلك وأعرضوا ولم يلتفتوا ومن لم يتمكن ولم يتأهل لمعرفة ما جاءت به الرسل فهو عنده من جنس أهل الفترة وممن لم تبلغه دعوة الرسول لكنه ليس بمسلم حتى عند من لم يكفره. اهـ فتاوى الأئمة النجدية 3/231.
«Ibnul Kajjim je kategorički konstatovao «kufr» mukallidina (slijepih sljedbenika) svojih šejhova u pitanjima koja izvode iz vjere, onda kada su oni u stanju (mogućnosti) da traže istinu i da je spoznaju i imaju predispozicije (kvalifikaciju) za to, pa se okrenu i ne mare. A onaj koji nije bio u mogućnosti, niti je imao predispozicije za spoznaju onoga s čime su došli poslanici, spada kod njega u kategoriju «ehlul-fetra», i onih do kojih nije došla da'va poslanika, ali takav nije musliman čak ni kod onih koji ga nisu protekfirili.»
(Pogledaj «Fetaval-e'immetin-nedždijjeh» 3/231)
Dva brata, 'Abdul-Latif i Ishak, sinovi unuka 'Abdur-Rahmana, i Ibn Sehman, prenose od Ibnul Kajjima konsenzus o tome da se onima koji su živjeli u «fetri» i onima do kojih nije došla da'va, tj. objema grupama, ne presuđuje da su muslimani (ne presuđuje im se islamom), niti ulaze pod naziv muslimani, čak ni kod onih koji neke od njih nisu protekfirili. A, što se tiče širka, on im je potvrđen (poklapa se sa onim na čemu su), i njegovo ime ih obuhvata. I kakav to islam ostaje pored rušenja njegove osnove i najuzvišenijeg stuba, svjedočenja da niko nije dostojan 'ibadeta osim Allaha (la ilahe illAllah).
Ibnul Kajjim je rekao u «Al-Hedj...» 4/203:
" وكذلك كل نقيضين زال أحدهما خلفه الآخر "
«Isti takav je slučaj sa bilo koje dvije suprotnosti, gdje kada jedna nestane, druga je zamijeni.»
Dvojica sinova šejha Muhammeda b. Abdil-Vehhaba, i Hamed b. Nasir Alu Ma'mer, kažu u «Ad-Durer...» 10/136:
" إذا كان يعمل بالكفر و الشرك لجهله أو عدم من ينبهه لا نحكم بكفره حتى تقوم عليه الحجة , و لكن لا نحكم بأنه مسلم )
«Ako radi kufr i širk zbog neznanja i nepostojanja nekog ko bi ga upozorio, ne presuđujemo mu da je nevjernik sve dok se nad njim ne uspostavi argument. Ali, ne presuđujemo da je on musliman.»
Husejn i 'Abdullah, sinovi šejha Muhammeda b. 'Abdil-Vehhaba, kažu:
" فمن قال لا أعادي المشركين أو عاداهم ولم يكفرهم أو قال لا أتعرض أهل لا إله إلا الله ولو فعلوا الكفر والشرك وعادوا دين الله أو قال لا أتعرض للقباب فهذا لا يكون مسلما بل هو ممن قال الله فيهم (ويقولون نؤمن ببعض ونكفر ببعض... - إلى قوله - حقا). والله أوجب معاداة المشركين ومنابذتهم وتكفيرهم (لا تجد قوما يؤمنون بالله واليوم الآخر يوادون من حاد الله) (يا أيها الذين آمنوا لا تتخذوا عدوي وعدوكم أولياء تلقون إليهم بالمودة). الدرر 10/140-139
«Ko kaže: «neću se suprotstavljati mušricima», ili im se suprotstavi (mu'adah) ali ih ne tekfiri, ili kaže: «neću da imam posla sa ehlu (ovdje, izgovaračima, op. prev.) la ilahe illAllah, pa makar radili kufr i širk i neprijatelji bili (suprotstavljali se) Allahovom dinu», ili kaže: «neću se ispriječavati turbetima»; takav nije musliman. Naprotiv, on je od onih o kojima je Allah rekao: (I govore vjerujemo u neke a u neke ne vjerujemo...do riječi...pravi nevjernici.) A, Allah je naredio suprotstavljanje (neprijateljstvo) mušricima, odricanje i odbacivanje i tekfirenje istih.
(Nećeš naći narod, koji vjeruje u Allaha i Sudnji Dan, da je u ljubavi sa onima, koji se suprotstavljaju Allahu.)
(O vi, koji ste povjerovali, ne uzimajte Moje neprijatelje i vaše neprijatelje za prijatelje, ukazujući im ljubav)...» (Pogledaj «Ad-Durer...» 10/139-140)
U komentaru kaže, a i njegov sin 'Abdul-Latif u «Al-Minhadž...» str. 12:
" من فعل الشرك فقد ترك التوحيد , فإنهما ضدان لا يجتمعان و نقيضان لا يجتمعان و لا يرتفعان "
«Ko uradi širk, ostavio je tevhid. Jer, oni su dvije suprotnosti, koje se ne mogu sastati, i dvije isključivosti (stvari koje jedna drugu isključuju), koje se ne mogu sastati niti u potpunosti nestati (tj. jedna mora ostati, op. prev.)» (ukratko prenešeno)»
Šejh Abu Batin, rahimehullah, kaže o onome koji govori: «vi tekfirite muslimane...», misleći na na osobu koja 'ibadeti nekom drugom mimo Allaha:
"... إن القائل ما عرف الإسلام ولا التوحيد والظاهر عدم صحة إسلام هذا القائل لأنه لم ينكر هذه الأمور التي يفعلها المشركون اليوم ولا يراها شيئا فليس بمسلم..."
«Onaj koji to kaže nije spoznao islam niti tevhid. A očigledno je da je islam onoga koji to kaže neispravan, jer on nije porekao ove stvari koje mušrici danas čine, niti ih smatra nečim što zaslužuje ukor, pa zbog toga nije musliman...» (Pogledaj «Medžmu'atur-resa'il» 1/3/str.655)
'Abdul-Latif, sin unuka, prenosi idžma' o tome da onaj koji izgovori šehadet, ali radi veliki širk nije ušao u islam. Pogledaj «Al-Minhadž...» str. 10 i «Fetaval-e'immetin-nedždijjeh».
Komentator kaže:
" فلا يكون المرء موحدا إلا بنفي الشرك و البراءة منه و تكفير من فعله ..."
«Neće čovjek biti muvehhidom osim negacijom širka, odricanjem (čistoćom) od njega i tekfirom onoga koji ga uradi...»
Ovaj i stepen koji dolazi nakon njega predstavljaju četvrti stepen potvrde vezan za one koji se suprotstavljaju sljedbenicima tevhida. I sastoji se iz dva dijela:
1) Prvi i najvažniji je negacija islama takvim osobama i
2) drugi, koji je sagledan u davanju imena «prijetnje» takvom, a to je «tekfir» i «riddet» (otpadništvo) i slično.
Uopšteno rečeno, ono što ovaj stepen nalaže jeste negiranje islama onome ko ostavi tevhid i uradi širk i tekfir istog.
Rezultat je da se takav ne smije nazvati muslimanom prije njega, ni prije nego što dođe sa njime, ni kada zadrži (istishab) njemu suprotno ili uradi nešto što ga ništi.
SAVREMENI PROBLEM I PRIMJER IZ DANAŠNJICE
Nazivanje onoga koji napusti tevhid i uđe u sekularizam, ili komunizam, ili nacionalizam, ili moderni patriotizam, ili ba'sizam, ili kapitalizam, ili demokratiju, ili laičke zakone, ili zakonodavne parlamente, ili nevjerničku globalizaciju, ili vjeru rafidija, ili kaburski sufizam, ili ekstremni modernizam i druge vjere ili sisteme, i savremene pravce, vjerujući u njih (2) . Ko bude opisan time, negira mu se islam i od spomenutih imena mu se daje odgovarajuće ime.
1.Radi objašnjenja, ukazujemo da ovom poglavlju slijedi poglavlje o nazivu onoga koji ostavi ruknove, mimo rukna tevhida i poslanice, a od onih je koji nisu čuli da'vu. Takvi se opisuju negacijom, pa se kaže: «nije klanjač...nije klanjao...ne klanja» itd. Ali je razlika između tih ruknova i rukna tevhida u tome što ta osoba , u slučaju da ima opravdanje, ima i zaslužuje ime islama, zbog hadisa kojeg prenosi Huzejfe, radijallahu 'anhu, u kojem se kaže da je Poslanik, sallallahu 'alejhi ve sellem rekao: «Islam će izblijediti kao što blijedi/troši se odijelo, sve dok se ne bude više znalo ni za post, ni obrede, niti za sadaku...». Al-Hakim ocijenjuje hadis sahihom, a prenosi ga i Ibn Madže, koji dodaje: «...niti namaz...»
2.Rekoh, šejhu nije namjera da učini srčano uvjerenje uvjetom za negaciju imena islam i tevhid i davanje odgovorajućeg imena dotičnoj osobi. Vanjske riječi i djela, ako su same po sebi veliki kufr i veliki širk izvode iz vjere, neovisno od uvjerenja čovjeka. Međutim, ako bi on uz to još imao nevjerničko uvjerenje, onda je to samo još dodatni kufr. Ovo je pravac ehlis-sunneta i džema'ata koji kažu da iman sačinjavaju riječi i djela srca, govor jezikom i djela tijelom. U tom smislu, šejh želi spomenuti samo nešto što je najčešće prisutno, ili ćemo reći da je to uslov za negaciju i nazivanje odgovarajućim imenima u slučajevima gdje je potrebno nevjerničko uvjerenje, bez obzira o kojoj se od navedenih zabluda radilo, jer one obuhvataju instrumente i mehanizme koji su ponekad haram i novotarija, ali ne izvode iz vjere, sve dok se ne ohalale, ili učine stalnim, slijeđenim putem, ili bilo šta drugo što je potrebno za tekfir u pitanjima velikih grijeha, koji ne izvode iz vjere. Poznato je da je šejh vrsni poznavalac i zagovornik 'akide ehlis-sunneta. Ja sam njegove riječi preveo radi naučnog emaneta i pojasnio radi izbjegavanja džehmijskih umišljenosti i zamisli.
