Ovo su neke
koristi o držanju podalje i odvajanje sebe kad god se smutnja potpali.
- Zaštita čovjekove vjere od zloupotrebe, duše od uništenja, narušavanja časti i gubitka imetka.Kako je rijetko da se čovjek upusti u smutnju i da bude spašen od nje.
- Neposjedovanje loših osjećanja prema muslimanskim masama.To je bio razlog što je Sa'd, radijallahu anhu naredio svojoj porodici da mu ne govore ništa o stvarima ljudi kada je nastupila smutnja sve dok se oni nisu ujedinili pod jednim glavnim Imamom.
- Plamen smutnje se gasi.Ovo iz razloga što kada god ljudi izbjegnu smutnju odvajajući sebe, smanji se broj ljudi koji su uključeni i zlo se takođe smanji ali kada god ljudi sebe izlože njoj, uključe se i stave sebe u nju, onda se broj zlih ljudi povećao i njeno zlo se takođe povećalo.
Treba
obratiti pažnju takođe na sljedeće tačke:
1. Osamljivanje nije
propisano u šerijatu u apsolutnom smislu već ima posebna vremena kada je
preporučeno.Kada god je osamljivanje pohvaljeno u islamskim tekstovima, moguće
je da je ono bilo specifično za određene pojedince kojima bi mješanje sa
drugima naštetilo njihovoj vjeri ili je specifično za vremena smutnje u kojima
je Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem naredio da se praktikuje osamljivanje.
2. Osamljivanje tokom
vremena smutnje je od dvije vrste shodno njegovim prednostima i koristima,
mogućnostima i moći:
-Potpuno odvajanje na mjesto
daleko od ljudi
-Djelimično odvajanje gdje
osoba ostaje podalje od smutnje i njenih ljudi i ne uzima učešće u njoj čak i
ako on boravi među masom
3. Ako se grupa
prijestupnika pobuni protiv pravednog i islamski prihvaćenog Imama onda je
ispravno pomoći ga protiv njih bez ostavljanja njega pod izgovorom
osamljivanja.Imam al-Taberi je rekao: „Osnova fitne je ibtila ( iskušenje/test)
a zabranjivanje pogrešnog je obaveza svakoga ko je u mogućnosti.Tako ko pomogne
onome ko je u pravu onda je on takođe u pravu a ko pomogne onoga ko je u krivu
onda je i on takođe u krivu, a ako je stvar zbunjujuća onda je to stanje u
kojem je Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem zabranio borbu u njoj.“ (Feth
al-Bari-Ibn Hadžer)
4. Što se tiče onoga što
se desilo između ashaba, radijallahu anhum u pogledu borbe, nije dozvoljeno
pripisivati grešku bilo kome od njih naročito zbog toga što su svi oni
koristili svoj vlastiti idžtihad.Ono što se desilo je bilo ono što je Allah
odredio i svi su oni vođe za nas.
5. Moramo se suzdržati od
nesuglasica koje su se desile među njima i nije na nama da ih spominjemo osim
sa najljepšim riječima zato što su oni ashabi i što je Poslanik, sallallahu
alejhi ve sellem zabranio njihovo vrijeđanje.Doista je Allah njima oprostio i
rekao da je On zadovoljan s njima.
