„...jer je oprost osobina slobodnih...“

Prenosi se da je Allahov Poslanik,sallallahu alejhi ve sellem rekao: „Ko god se izvine svome bratu a ovaj to ne prihvati, nosit će breme grijeha poput sakupljača zekata.“ (Ibn Madže 3718,Mu'džam al Taberani 2/276 – Ebu Hatim spominje da ako je  ibn Džurejdž, jedan od prenosilaca, doista čuo ovu predaju od Abbasa ibn Abdu-Rahmana, ona je onda hasen garib, ali se boji da to nije slučaj)

Ebu Hatim: „Razborita osoba mora prihvatiti izvinjenje svoga brata kada mu dođe izvinjavajući se za prošlu grešku ili nedostatak, i mora ga učiniti kao onog koji nije pogriješio jer se bojim da onaj koji ne prihvati izvinjenje neće piti sa vrela Mustafe (Poslanika, sallallahu alejhi ve sellem) a ko god učini neki propust iz bilo kog razloga mora se izvinuti svom bratu za njega.“

Muhammed ibn Abdullah al-Zanji al Bagdadi je izrecitovao,

Ako jednog dana prijatelj ti dođe izvinjavajući se

Za propust kao što pravi prijatelj učini

Onda odbaci svoju averziju i oprosti mu

Jer je oprost osobina slobodnih.

Ebu Hatim: „Osoba se ne treba nekome izvinjavati koristeći neka sredstva ako mu dotična osoba ne želi oprostiti i ne treba se pretjerano izvinjavati svome bratu.Razlog tome je što pretjerano izvinjavanje vodi da ta osoba bude optužena ili sumnjičena i ja preferiram da umanjim svoje izvinjavanje općenito jer znam da su izvinjenja većinom povezana sa lažima, ali ko god uvidi svoju grešku zaslužuje da mu bude oprošteno jer poniznost izvinjavanja zahtjeva da strasne emocije budu umirene.Ko god je iskren u svom izvinjavanju će biti skroman u svojim rječima i svojim djelima."


Ebu Kilaba: „Ako do tebe dodju vijesti o tvome bratu koje ne voliš, onda traži izgovor za njega.Ukoliko ne možeš naži izgovor onda reci da on možda ima izgovor koji mi nije poznat.“

Ibn Aiša je rekla, „Sulejman ibn Abdul-Melik se jednom naljutio na Halida ibn Abdullaha.Kada je Halid otišao kod njega, on mu reče, „O vođo pravovjernih, posjedovanje moći odlazi sa okrutnošću a ti si plemenitiji od toga da me kazniš.Ukoliko oprostiš, onda si ti vrijedan toga a ako kazniš, onda ja to zaslužujem. Pa mu je Abdul-Melik oprostio.

Ebu Hatim: „Osobe ne treba javno kazniti nekoga ko nije javno učinio grijeh.Onaj koji se izvinjava će bez sumnje biti jedan od dvije vrste: Ili će biti iskren u svom izvinjenju ili neiskren.Ukoliko je iskren onda zaslužuje da mu bude oprošteno jer su najgori ljudi oni koji ne podignu osobu nakon njenog pada (ili ko ne ublaži pad drugih) i ne sakrije njihove greške.Ukoliko je pak neiskren, onda je obaveza osobi da kada vidi neiskrenost i sumnju u izvinjenu, kao i poniznost (sa kojom je osoba koja se izvinjava došla), da je ne kazni za prošli grijeh.Zapravo treba biti zahvalna toj osobi za trenutnu dobru namjeru sa kojom je došao izvinjavajući se, i osoba ne treba biti kažnjena za poniznost i stavljanje sebe u podređeni položaj kada se izvinjava svom bratu.

Muhammed ibn Ishak al-Wasiti je izrecitovao:

Zgriješio sam i isto tako pokajao se,

Adem je zgriješio i pokajao se svom Gospodaru.

Zato izreci riječi Jusufove, nema korenja prema vama

Milostivi, Onaj koji prašta vam je oprostio.

Ebu Hatim: „Izvinjenje otklanja žalost, odagnjava tugu, mržnju i averziju.Nedostatak izvinjavanja izazvaće da se mnoga nedjela počine i imat će za posljedicu da se mnogi grijesi počine, s druge strane, pretjerano izvinjavanje vodi tomu da osoba bude optužena i da se o njoj loše misli.Ukoliko ne bi bilo nikakve pohvalne vrijednosti u osobi koja se izvinjava svom bratu od poniznosti i otklanjanja samodopadljivosti, onda bi shodno tome bilo obavezno svakom pametnom da se izvine za svaki posrtaj koji napravi.

Ibn al-Samak je rekao Muhammedu ibn Sulejmanu (ili Hammadu ibn Musa'u svom pisaru) kada je kod njega vidio neku averziju, „Zašto vidim da me izbjegavaš?“ On reče, „Neke vijesti su doprle do mene o tebi koje prezirem.“ On reče, „Onda ne marim.“ On mu reče, „Zašto?“ Odgovori, „Jer ukoliko se radi o grijehu znam da ćeš oprostiti a ako je neistina znam da je nećeš prihvatiti.“ Kaže se da su oni tada nastavili druženje.

Ravdat al-Ukala