.jpg)
Ibn Kudame, Allah mu se smilovao, kaže:
"Sedam je uvjeta da bi džihad bio obavezan određenoj osobi: da je musliman, punoljetan, umno zdrav, muškarac, fizički zdrav i da može sebi to priuštiti finansijski. Što se tiče uvijeta da je musliman, punoljetan i umno zdrav, to su osnovni uvijeti za sve islamske dužnosti, jer se nevjerniku ne može vjerovati u džihadu, maloumna osoba ne može ići u džihad a dijete je fizički slabo. Ibn Omer je rekao: „Došao sam kod Poslanika, sallallahu alejhi ve sellem, na dan bitke na Uhudu kao četrnaestogodišnjak pa mi nije dozvolio da učestvujem u borbi.“(Buharija, Muslim)... Uvjet da se radi o muškarcu se postavlja zbog predaje koju prenosi Aiša, radijallahu anha u kojoj je rekla: “O Allahov poslaniče, da li je džihad dužnost žena?“ Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem reče: “Jeste, džihad u kojem nema ratovanja - hadždž i umra.“ Dodatni razlog je zbog toga što su žene (fizički) slabe."(Al-Mugni, 9/163)
Al-Sarhasije rekao u „Šerh al-Sijar al-Kebir“ (1/184): Poglavlje o učešću žena u borbi zajedno sa muškarcima i njihovo prisustvo u ratu: Rekao je: “Ne volimo da se žene bore zajedno sa muškarcima u ratu zbog toga što žene nemaju dobru fizičku pripremljenost za borbu, kao što je Poslanik, sallallahu alejhi ve selem rekao:„Ovaj nije bio borac“ (rekao je kad je vidio ubijenu ženu na bojnom polju). Isto tako, kada žena učestvuje u borbi, muslimani mogu biti izloženi sramoti i mušrici bi se mogli obradovati tome i to bi mogao biti uzrok da povećaju svoju nadu da će pobijediti muslimane, jer mogu pomisliti da su muslimani slabi i da su morali dovesti žene da se bore pa će reći: “Potrebna im je pomoć žena da bi se protiv nas borili“. Tako da to treba izbjegavati. Iz ovog razloga se ne preporučuje da žene učestvuju dirktno u borbi ali ukoliko muslimani nemaju drugog izbora i primorani su na to zbog toga što je obaveza odbiti napad nevjernika sa svim onim što muslimani imaju na raspolaganju, tada biva dozvoljeno, štaviše postaje obavezno. Kazivanje o Hunejnu se koristi kao dokaz za to."
"Sedam je uvjeta da bi džihad bio obavezan određenoj osobi: da je musliman, punoljetan, umno zdrav, muškarac, fizički zdrav i da može sebi to priuštiti finansijski. Što se tiče uvijeta da je musliman, punoljetan i umno zdrav, to su osnovni uvijeti za sve islamske dužnosti, jer se nevjerniku ne može vjerovati u džihadu, maloumna osoba ne može ići u džihad a dijete je fizički slabo. Ibn Omer je rekao: „Došao sam kod Poslanika, sallallahu alejhi ve sellem, na dan bitke na Uhudu kao četrnaestogodišnjak pa mi nije dozvolio da učestvujem u borbi.“(Buharija, Muslim)... Uvjet da se radi o muškarcu se postavlja zbog predaje koju prenosi Aiša, radijallahu anha u kojoj je rekla: “O Allahov poslaniče, da li je džihad dužnost žena?“ Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem reče: “Jeste, džihad u kojem nema ratovanja - hadždž i umra.“ Dodatni razlog je zbog toga što su žene (fizički) slabe."(Al-Mugni, 9/163)
Al-Sarhasije rekao u „Šerh al-Sijar al-Kebir“ (1/184): Poglavlje o učešću žena u borbi zajedno sa muškarcima i njihovo prisustvo u ratu: Rekao je: “Ne volimo da se žene bore zajedno sa muškarcima u ratu zbog toga što žene nemaju dobru fizičku pripremljenost za borbu, kao što je Poslanik, sallallahu alejhi ve selem rekao:„Ovaj nije bio borac“ (rekao je kad je vidio ubijenu ženu na bojnom polju). Isto tako, kada žena učestvuje u borbi, muslimani mogu biti izloženi sramoti i mušrici bi se mogli obradovati tome i to bi mogao biti uzrok da povećaju svoju nadu da će pobijediti muslimane, jer mogu pomisliti da su muslimani slabi i da su morali dovesti žene da se bore pa će reći: “Potrebna im je pomoć žena da bi se protiv nas borili“. Tako da to treba izbjegavati. Iz ovog razloga se ne preporučuje da žene učestvuju dirktno u borbi ali ukoliko muslimani nemaju drugog izbora i primorani su na to zbog toga što je obaveza odbiti napad nevjernika sa svim onim što muslimani imaju na raspolaganju, tada biva dozvoljeno, štaviše postaje obavezno. Kazivanje o Hunejnu se koristi kao dokaz za to."
Na kraju ovog kazivanja se kaže: “Umm Sulejm bint Milhan, koja se borila taj dan sa suknom stegnutim oko stomaka reče: “O Allahov Poslaniče, šta misiš o ovim ljudima koji su pobjegli od tebe i iznevjerili te? Nemoj im oprostiti ako ti Allah da vlast nad njima.“ On, sallallahu alejhi ve sellem reče: “O Umm Sulejm, Allahov oprost je neizmjeran“. Ona je ponovila opet tri puta i svaki put bi joj Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem , rekao: „Allahov oprost je neizmjeran“.
U „al-Maghazi“ se bilježi da je rekla: “O Allahov Poslaniče, zar nećemo ubiti one koji su pobjegli (sa bojnog polja) kao što smo ubili mušrike ?“ On, sallallahu alejhi ve sellem reče: “Allahov oprost je neizmjeran“.
Koja veća potreba da se žene bore može biti od ovog događaja kada su muškarci pobjegli i napustili Allahova Poslanika, sallallahu alejhi ve sellem ? Ovo jasno pokazuje da nema ničeg lošeg da se žene bore kada je to neophodno jer Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, nije spriječio žene da se bore u takvoj situaciji ali se ne prenosi da je dozvolio ženama da se bore u drugim situacijama mimo ove. Nema smetnje da starije žene budu prisutne za vrijeme rata kako bi se brinule o ranjenim, donosile vodu i kuhale hranu za vojnike ukoliko je to neophodno zbog hadisa ‘Abdullaha ibn Qarata al-Azdija koji kaže: “Ženski svijet od Halida ibn Velida i od ashaba su imale svoje rukave zasukane, donoseći vodu mudžahidima i recitovale ohrabrujuću poeziju kada se on borio sa Bizantijcima." Pod ovim se misli na starije žene zbog toga što mladim ženama nije dozvoljeno da izlaze iz straha od fitne a starije žene se mogu brinuti o potrebama u takvim situacijama. Prenosi se i da je Umm Muta' koja je bila prisutna sa Allahovim Poslanikom na Hajberu, rekla: “Vidjela sam Aslam (jedno od arapskih plemena) kada su se žalili Allahovom Poslaniku, sallallahu alejhi ve sellem, na poteškoće sa kojim se suočavaju i on im je preporučio da vode džihad i oni su to uradili. Vidjela sam Aslam kako su prvi stigli do utvrde i sunce nije zašlo taj dan dok nam Allah nije omogućio da je zauzmemo."Ovo jasno pokazuje da je ona taj dan izašla sa Poslanikom, sallallahu alejhi ve sellem i on joj to nije zabranio. Iz ovoga vidimo da nema nikakve smetnje da starije žene izađu da pomognu mudžahide radeći stvari koje im odgovaraju. We billahi tewfik!
Rečeno je u Khiššaf al-Qina’ (3/26): „Ženama nije dozvoljeno (da vode džihad) zato što su one izvor iskušenja kao i zbog toga što nisu kvalifikovane za borbu zbog njihove prirodne sklonosti ka slabosti i kukavičluku i zbog toga što niko ne može garantovati da ih neprijatelj neće zarobiti i smatrati da mu je dozvoljeno da s njima radi ono što je Allah zabranio. Neki učenjaci su rekli: “Osim žene vladara ili zapovjednika koja može biti prisutna kako bi zadovoljila njegove potrebe zbog postupka Poslanika, sallallahu alejhi ve sellem, ili starija žena ukoliko postoji potreba poput napajanja trupa i zbrinjavanje ranjenih jer je al-Rubajji’ bint Mu’awwiz rekla: „Izlazile smo u borbu sa Poslanikom, sallallahu alejhi ve sellem, donosile vodu i služile im, nosile smo ranjene i ubijene u Medinu.“ Bilježi Buharija. Sličnu predaju prenosi Enes a bilježi Muslim. Razlog tome je što zbog borbe muškarcima može biti odvraćena pažnja od ovih stvari tako da je ovo vid pomoći muslimanima i podrška njima u borbi.
Sve ovo se odnosi na džihad u slučajevima kada neprijatelj ne prodre u muslimansku zemlju a kada se radi o invaziji na muslimansku zemlju tada džihad postaje obavezan za svaku sposobnu osobu, bio muškarac ili žena i ženi je tada dozvoljeno da ide u borbu čak i bez pristanka njenog muža.
Al-Kasani al-Hanefi je rekao: “A u vremenima opšte mobilizacije, kada neprijatelj izvede invaziju na muslimanku zemlju, onda to postaje pojedinačna obaveza (fard ‘ajn) za svakog muslimana koji je u mogućnosti da se bori, zbog Allahovih riječi:
انفِرُوا خِفَافًا وَثِقَالًا
Krećite u boj, bili slabi (bili bolesni, stari i siromašni) ili snažni (bili zdravi, mladi i bogati) (Tewba, 41)
Rečeno je da su ovi ajeti objavljeni u pogledu opšte mobilizacije.
مَا كَانَ لِأَهْلِ الْمَدِينَةِ وَمَنْ حَوْلَهُم مِّنَ الْأَعْرَابِ أَن يَتَخَلَّفُوا عَن رَّسُولِ اللَّهِ وَلَا يَرْغَبُوا بِأَنفُسِهِمْ عَن نَّفْسِهِ
Nije trebalo da stanovnici Medine ni beduini u njenoj blizini iza Allahova Poslanika izostanu i da svoj život njegovu životu pretpostave...(Tewba, 120)
(Iz Bada’i’ al-Sana’i’, 7/98)
Nešto slično ovome je rečeno u „Šerh al-Sagir“, jednoj od Malikijskih knjiga (2/274) da ukoliko neprijatelj napadne muslimansku zemlju onda džihad postaje pojedinačna obaveza svakog muslimana, muškarca i žene.
Zaključak:
Džihad u osnovi nije obavezan ženama osim u slučaju nužde poput one kada kafiri napadnu muslimansku zemlju. U tom slučaju džihad postaje obavezan ženama u skladu sa njihovim mogućnostima a ukoliko žena nije u stanju da se bori nije joj obaveza jer Allah kaže:
لَا يُكَلِّفُ اللَّهُ نَفْسًا إِلَّا وُسْعَهَا
Allah nikoga ne opterećuje preko mogućnosti njegovih... (Beqara, 286)
A Allah najbolje zna!
